Razmišljam o kratkim formama u književnosti, pa sam stoga došla na ideju da se prizna vic forma.
U redu, neki vicevi i priče mogu da imaju istu dužinu, ali su romani sve kraći.
Elem, još malo ćemo stići do romana koji imaju tri stranice, pesama koje imaju četvrtinu stiha i priča koje se završavaju na pola rečenice.
Ok, rećiće te da su tri stranice nečijeg tzv. kvalitetnog romana bolje od neke stare i izanđale mega knjige koju čitamo čitavog života, prosto zato što nas mrzi da čitamo, ali čemu to otaljavanje pisane reči?
Da li ćemo pisanu reč još malo poistovetiti sa olimpijskim sportovima tipa atletika, pa ko brže napiše, taj je prvi.
I ok, prijavi se neko tako na to takmičenje, ispsuje vas na tri stranice i postane čuveni pisac romana, priznat i na ovom i na onom svetu.
Opet vas pitam ima li to smisla?
Za moj ukus prejadno, čak i uvredljivo.
Doduše, tome će se radovati oni koji čitaju da bi se okolo hvalili kako su nešto pročitali, pa je veoma moguće da će godišnje pročitati nekoliko hiljada tih, trostranih knjiga.
No, bolje da ovo polako privodim kraju, jer sam sve ogorčenija, što mi više odmiče pisanje i razmišljanje na temu kratke forme.
I sama je pišem, ili sam je pisala, ali frazu tipa:
Noćas ću te...
nikada ne bih nazvala pesmom.
Ako svet tim tempom nastavi da srlja, školu ćemo završavati za pola sata, (svaki razred po tri minuta).
O tome da će svako biti romanopisac, da i ne pričam, onako, u prolazu, dok u pekari budemo brisali ruke od masnog bureka.
Razume se, pisaćemo na papiru od bureka, a ako ne bude papira, valjda će se naći neka, već korišćena salveta.
Onda, vidimo se na siromašnim stranicama vic romana, u blic školskom sistemu i u pekari budućnosti!!!
Nema komentara:
Objavi komentar