Fakulteti budućnosti

Ponekad se ozbiljno zapitam kada će doći vreme u kome ćemo se stideti svoje gluposti, vreme u kome ćemo prepoznati glupost koje se trebamo stideti. Ipak, moć pitanja od moći gluposti je znatno manja i kako godine odmiču, u meni je sve veća bojazan da vrhunac gluposti posle koga će se najzad stati, zapravo ne postoji. Ok, ima gluposti koje su simpatične, ali se glupost retko podudara sa šarmom izvora gluposti. Najzad, ako se ikada ozvaniči prodaja gluposti, tek će tad svako moći da završava fakultete, jer ćemo pogledati istini u oči i proizvođačima gluposti dodeljivati diplome čiji će rezultati biti nova zanimanja: prof. nepismenosti, prof. nebuloza itd. Pod završavanjem fakulteta za promociju gluposti, naravno, ne podrazumevam pohađanje bilo kakvog tipa škole, pa čak ni fakulteta, jer praksa pokazuje da je određenom tipu osoba škola bila samo gubljenje vremena. Dakle, fakultet budućnosti bi trebao da izgleda otprilike ovako: Kada masa u nekom prepozna proizvođača gluposti, ta ista masa napiše peticiju i pošalje je nadležnima pomenutog fakulteta. nadležni osobu pozovu na testiranje, pa pošto utvrde da peticija ima osnova, fino joj na kućnu adresu pošalju diplomu. Fakultetska pamet ni tada neće potpuno otići u daleku prošlost. Logično je da nadležni moraju imati nešto mozga kako bi prepoznali glupost kod svojih kandidata. Razume se, osoba ne kapira ni čemu poziv, ni čemu test. Ipak, kada koverta stigne, ukapira da je završila fakultet, iako nema pojma ni kako, ni zašto. Potom pravo u direktorsku fotelju, na mesto dekana i rektora svih ostalih fakulteta, na položaj gradonačelnika i najzad, naravno, na mesto predsednika države. Eh, svako od nas ponekad psovne državu, ali ja u ovom trenutku tako nešto ne mogu da učinim. Prosto mi se psovka zaledila u duši, ito od spoznaje kakva nas intelektualna budućnost čeka.

Vi,, divni ljudi

Vi, divni ljudi, tako ste retki.
Vaša duša odiše neizmernom snagom.
Izaziva muk, jer je jedinstvena
i divljenje zbog njene čistote.

Tako ste skromni, tihi i posebni,
potpuno nesvesni svoje veličine,
lišeni poslednjeg zrna ega
stvorenog za nesigurna stvorenja.

Vi ne zamerate, ne bunite se glasno,
što pravde nema, što je neće biti.
Već vaše duše samo tiho ječe
parajući srca koja vas osete.

Vaša bol zadugo ostavlja bez daha,
tako nema, prekrivena slutnjom.
Od vaše radosti, čovek zatreperi,
oseti toplinu pod kojom nestaje.

pred vama i cinik gubi svu gorčinu.
Prestaje da bude ogorčen i zao.
Pretvara se u drugog čoveka
i mrzi one što vas povređuju,
želeći da im se zasluženo vrati.

No, taj zanos baš brzo prolazi.
Realista shvata pogubnost dobrote
i sud nepravde koja tuče dušu,
tako veliku i trpljenju sklonu,
da se čovek sledi, i umre od tuge,
jer se nekom posebnom stvorenju
na biće sručilo zlo surovog sveta.

Ipak, čuvajte se, vi, predivni ljudi.
Neka vaša svetlost sija na sve strane,
u nadi da će dobrota posebnih,
svetlom     zaseniti svo zlo ljudske tame.