TUŽIBABA U KUĆI

i poslednji od šest skečeva iz serije:

Mali problemi, - (dramski tekst za mlade)

 

(U prostoriji se nalaze dvoje dece sa tatom i tetkom koji sede za kuhinjskim stolom.

Dok tata i tetka ispijaju kafu, dečak devojčicu drži za kragnu jednom rukom, dok se drugom rukom sa devojčicom otima za pismo).

 

Milan:

Tata, uhvatio sam tužibabu!!!

 

Maja:

Milane, puštaj i mene i moje pismo.

Ko ti je rekao da treba da čitaš moje pismo, sram da te bude!!!

 

Marko:

Dobro, ko je sad ovde veća tužibaba?

 

Verica:

Po onome što sam čula, Maja je napisala pismo deda mrazu koje se Milanu nije svidelo.

 

Maja:

Naravno da mu se nije svidelo kad sam njega prvog optužila.

 

Milan:

Eto, vidite da je tužibaba!!!

Sve je htela da nas ogovara kod deda mraza, ali ja ne dam da to pismo ode u poštu!!!

 

Marko:

I, dobro, Majo, šta si tačno tražila od deda mraza?

 

Maja:

Tražila sam da mi za Novu godinu pokloni kuću u kojoj ću sama da živim.

 

Verica:

A ko će da ti sprema jelo?

 

Maja:

Sve sam ja to lepo smislila.

Ti ćeš tetka da mi spremaš jelo, a tata će da mi ga donosi.

 

Milan:

Rekla je da mama i ja ništa ne valjamo.

 

Marko:

A šta je sa tetkom i sa mnom?

 

Maja:

Vi ste super.

Samo je problem u tome što je tata odabrao pogrešnu mamu za nas, a tetka je odabrala pogrešnu sestru.

 

Verica:

Ne, ne, mama je odabrala tatu, a ja sam od mame starija čak pet godina, tako da ona mene nikako nije mogla odabrati.

 

Milan:

Neka vam samo kaže šta je planirala da radi u toj njenoj kući.

 

Maja:

broj 1. planirala sam da mi mama ne upada stalno u reč.

broj 2. Planirala sam da nedeljom moju simpatiju Mišu zovem na sok i kolače.

I najvažniji broj 3. Planirala sam da mi Milan više ne krade lutke, a da me mama ne sluša dok sa drugaricama pričam na telefon.

 

Milan ogorčeno:

Hej, ja nisam devojčica da ti kradem lutke, a to što ih ti stalno gubiš, nije moj problem.

 

Verica:

Kad ti mama sluša razgovore ako svi znamo da po ceo dan nije u kući?

Maja: Već tri puta sam je uhvatila da se šunja oko telefona dok ja pričam.

 

Marko:

Au, Majo, pa nemaš ti valjda neke tako strašne tajne koje mama ne sme da čuje?

 

Maja:

Nemam strašne tajne, ali hoću slobodno da živim i dišem.

 

Verica:

E, to o slobodnom životu i disanju je čula od njene drugarice Milice koja ima trojku iz vladanja.

 

Milan:

I šta bi bilo da je pismo stiglo do deda mraza?

Svi bismo završili u TV dnevniku.

 

Maja:

Deda mraz nije izdajica!!!

Sramota što sumnjaš u njega!!!

 

Verica:

I kako bi bilo Majo da ti odustaneš od ovog pisma?

 

Marko:

Da, Majo!!!

Deda mraz ne može da misli samo na tebe.

Živi veoma daleko i pored svih poklona koje treba da nosi tebi i tvojim drugarima, ne može još i da ponese čitavu kuću.

 

Maja:

Ne mora da je nosi.

Može ovde da je napravi.

 

Verica:

Ako za to čuju tvoji drugari, rećiće da si sebična, da tražiš više od njih i da misliš samo na sebe.

 

Maja:

Ja nisam sebična!!!

 

Milan:

A još ako svi čuju da je htela da postane tužibaba...

 

Maja:

Neću da postanem ni tužibaba!!!

 

Marko:

Zato drugi put dobro razmisli, pa tek onda deda mrazu napiši pismo.

 

Maja:

Pristajem ako o ovome ništa ne kažete mami.

 

Verica:

Naravno da joj ništa nećemo reći, jer bi u tom slučaju postojala velika opasnost...

 

Milan, Marko i Verica u glas:

Da i mama napiše pismo deda mrazu u kome će ogovarati ukućane.

 

 

TETKA NAM SE OZBILJNO ZALJUBILA

     

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju).

 

Verica:

Vas dvoje ste mali nezahvalnici!!!

 

Snežana:

Zašto su nezahvalni?

Pretpostavljam da im je postalo malo što im kuvaš kafu, pa bi možda hteli da ih unaprediš i prirediš im poneko crno vince?

 

Maja:

Mama, stvar je ozbiljna.

Tetka se zaljubila u našeg nastavnika srpskog jezika.

 

Snežana:

Auuuuu, užas, zar nisi mogla da nađeš neko bolje rešenje, pa da se zaljubiš u kolegu iz firme u kojoj radiš?

 

Milan:

O, mama, to ti baš i nije neko rešenje.

 

Maja:

Da, da, jer su naša tetka i oženjeni direktor jedini radnici te firme.

 

Verica:

Dobro, deco, u čemu je zapravo vaš problem?

 

Milan:

Ne, tetka, problem je tvoj, a naša je samo nezgoda.

 

Maja:

I sastoji se u tome da moramo da crvenimo kad god tetka dođe po nas u školu.

 

Snežana:

Aha, a da li bi taj nastavnik negde mogao da se sakrije u vreme odlaska iz škole?

 

Milan:

Ne, mama, on se tada namerno otkrije.

 

Verica:

Da, tada se namerno otkrije, pošto nam je to jedini način da se vidimo.

 

Milan:

Tetka, ti si stvarno slučaj za žaljenje.

Već tri godine ste ti i nastavnik zaljubljeni jedno u drugo, a vreme odlaska iz škole je jedini način da se vidite!!!

 

Maja:

Uh, dovoljno mi je što moram da crvenim zbog moje simpatije Miše, pa još moram i zbog tetke.

 

Snežana:

Ok, deco, zar ne biste mogli da tražite promenu nastavnika srpskog jezika?

 

Maja:

I da kao razlog navedemo stidljivost dvoje odraslih ljudi?

 

Milan:

Ne dolazi u obzir da menjamo nastavnika!!!

To je jedini nastavnik jezika koji iz principa ne deli jedinice!!!

 

Verica:

Au, šta sam dočekala, da mali sestrići i pogubljena sestra rešavaju moje ljubavne probleme!!!

 

Snežana:

E, Verice, Verice, da si mene slušala, do sada bi iza sebe imala već dva uspešna braka!!!

 

Verica:

Ooooo, zar je uspešan brak onaj koji u proseku ne traje duže od godinu i po dana?

 

Milan:

Nego, mama, imaš li ti neko ozbiljno rešenje problema po prvi put u životu?

 

Snežana:

Naravno da imam.

Za vikend ću tog vašeg nastavnika pozvati na ručak.

 

Maja:

I ko će skuvati taj ručak, komšinica Desa ili komšija Sima?

 

Verica:

Da, da, Majo, dobro pitanje, jer ću ja biti previše istraumirana za kuvanje ručka.

 

Milan:

Čuj, da ga zoveš na ručak, pa taj čovek ne zna ni ko si ti.

 

Maja:

Potvrđujem!

Nastavnik Mile za našu tetku smatra da nam je mama.

 

Milan:

Razumljivo, pa neće da se upusti u vezu sa ženom za koju veruje da ima dva problematična deteta.

 

Snežana:

Eto, saznaće u petak.

Tada ću prvi put u životu otići u školu na roditeljski sastanak.

 

Maja:

Blago nama sa tobom mama!!!

 

Verica:

Prvi ručak u životu

 

Milan:

Prvi roditeljski sastanak otkad znamo za školu...

 

Maja:

Zato više ne predlaži ništa

 

Verica, Maja i Milan u glas:

Da ne preteraš sa prvim životnim poduhvatima za samo nedelju dana.

 

ŠKOLA IZ BAJKE

 

(Mama, tetka, Milan i Maja sede za stolom(.

 

Mama:

Čujem da ste danas u školi organizovali pobunu.

 

Maja:

Mama, ti uglavnom čuješ ono što ne bi trebalo da čuješ.

 

Tetka:

Dakle, bunili ste se ispred zbornice sve dok vas direktorka nije primila?

 

Maja:

Tačno, dosadila nam je sadašnja škola.

 

Mama:

I, šta biste vi da menjate?

 

Milan:

Tražimo nova dva predmeta.

Prvi predmet je Dečije mišljenje, a drugi je Dečija nauka.

 

Maja:

Izbacila bih fizičko.

Nastavnica nas stalno grdi što zabušavamo i po pola časa ostajemo u svlačionici.

 

Milan:

Ako ukinemo fizičko, kosti će mi zarđati pre vremena!!!

Ja bih Izbacio likovno.

 

Maja:

Nećemo izbaciti likovno.

Ja obožavam da crtam.

 

Milan:

Obavezno ukinuti matematiku!!!

 

Maja:

Slažem se.

Nastavnica mnogo viče, pa ne znaš da li više boli glava od matematike ili od njenog vikanja.

 

Tetka:

A čime bi se bavili predmeti Dečije mišljenje i dečija nauka?

 

Maja:

Na predmetu dečije mišljenje bismo svakom nastavniku govorili šta nam smeta kod njega.

Na predmetu Dečija nauka bismo mi nastavnicima držali časove na kojima bi mnogo mogli da nauče.

 

Milan:

O tome kako da budu ljubazniji, da nam ne upadaju u reč i da ne viču na nas.

 

Maja:

To znači da bi nam nastavnici postali mnogo zahvalni, jer bismo od njih napravili prave, pravcate ljude.

 

Mama:

Hoćete da kažete da nije imao ko da ih izvodi na pravi put, pa su čekali da vas upoznaju?

 

Maja:

Nećemo mi ništa da kažemo.

Ipak, ispada da su baš čekali da nas upoznaju.

 

Tetka:

A šta biste postigli predmetom Dečije mišljenje?

 

Milan:

Da tokom školske godine mi ocenjujemo nastavnike, pa ko dobije najslabiju ocenu...

 

Maja i Milan u glas:

Na kraju godine leti iz škole.

 

Mama:

Nego, šta je direktorka na kraju rekla?

 

Milan:

Mnogo se smejala.

 

Maja:

Rekla je da smo prvo trebali da postignemo bolji dogovor, pa tek onda da dođemo kod nje na sastanak.

 

Tetka:

Tačno tako Majo, jer kako ja vidim stvari, vas dvoje biste se vrlo brzo potukli  u toj vašoj novoj školi.

 

Maja:

Kako bismo se potukli ako smo skupili hrabrosti da dignemo bunu?

 

Mama:

Tako što bi Maja da izbaci fizičko, a Milan likovno, dok Milan ni slučajno ne bi da izbaci fizičko, a Maja likovno.

 

Tetka:

O tome očigledno nisu razmišljali!!!

 

Maja:

I, šta ćemo sad?

 

Milan:

Da pišemo predsedniku države.

On nam se sigurno neće smejati.

 

Maja:

A, ne, ne!!!

Dosta je meni pisanja pisama za ceo život!!!

 

Mama:

Imam predlog.

Prvo se dogovorite šta ćete tačno uvesti, a šta ukinuti od predmeta.

 

Tetka:

Zatim napišite bajku o novoj i lepšoj školi koju ćete objaviti u školskom časopisu.

 

Mama:

I tek tada ćete, kao slavne školske ličnosti...

 

Mama i tetka u glas:

Ponovo ići kod direktorke na razgovor.

 

PUT OKO SVETA OD NAJMANJE GODINU DANA

 

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju.

Tetka Verica na sto spušta gomilu novina i predaje ih Snežani).

 

Snežana:

Hej, ljudi kakva je ovo gomila novina?

 

Maja:

Ništa strašno mama, samo smo ti doneli predloge sa destinacijama.

 

Verica:

Snežo, imaš veoma kreativnu decu.

Imaju ideju da te pošalju na put oko sveta od najmanje godinu dana.

 

Snežana:

Ohooooo, a o čijem ću trošku putovati?

 

Milan:

Recimo da možeš lako pronaći sponzore za takvu ideju.

 

Snežana:

I ti, smatraš da sponzori u današnje vreme niču na nekoj grani?

 

Verica:

Zapravo, Snežo, deca nemaju hrabrosti da ti kažu da ih opterećuje tvoje zvocanje.

Zato su smislili ovaj put oko sveta.

 

Milan:

Ipak smo zaboravili da kažemo da može i na više od pet godina.

Godina dana je samo krajnje rešenje.

 

(Maja otvara jedne novine i Snežani pokazuje željeni članak).

 

Maja:

Evo mama, vidi ove novine.

Ovde piše da brod kreće za tri nedelje.

 

Snežana:

Žalim slučaj, bojim se plovidbe morem.

 

Milan:

Eto onda prilike da te tvoj psihoterapeut oslobodi tog straha.

 

Snežana:

I da mi za to vreme direktor napiše otkaz.

 

Maja:

Mama, za ime sveta, pa neće te terapeut osam sati dnevno oslobađati straha.

 

Verica:

Uf, kad malo bolje razmislim, Sneža je prilično zahtevna po pitanju oslobađanja...

 

Snežana:

Verice, pazi šta pričaš pred maloletnicima.

 

Verica:

Eeeee, baš imam na koga da se ugledam.

Ti zaboravila da paziš kako se ponašaš, pa tako i ja zaboravila da pazim šta pričam.

 

Maja:

Dobro mama, možeš onda putovati avionom.

 

Snežana:

Opet žalim slučaj.

Pored plovidbe morem se bojim i visine.

 

Verica:

Da, da, uglavnom su tako plašljivi ljudi koje vadi jedino hrabrost na jeziku.

 

Milan:

Mama, da li to znači da otpada i bilo kakav put vozom i autobusom?

 

Maja:

Naravno da otpada ako se pored svega boji autobuske prašine i zvuka lokomotive.

 

Snežana:

Uozbiljite se konačno!!!

Predlažem da negde daleko otputujem u mislima.

Samo mi recite kada da krenem.

 

Maja:

Kad god ti se učini da bi zvocanje mogla zameniti dubokim mislima.

 

Verica:

E, pošto moja seka ne zna tačno kada šta treba da joj se učini, neka to bude dok...

 

Maja i Milan u glas:

nam tetka kuva kafu, daje pomalo crnog vina i priprema nas za noćni provod u diskoteci.

 

ODLOŽENO SPAVANJE

 

(Mama, njeno dvoje dece i njihova tetka sede za stolom i razgovaraju.

Tetka Verica u ruci drži koverat sa tek pristiglom molbom).

 

Verica:

Snežo, stigla je molba za tebe.

 

Snežana:

Kakva molba, pa ja nisam pravnik ili direktor neke firme.

 

Verica:

Eto, tvoja deca baš nisu imala hrabrosti, pa su ti napisala molbu.

 

Snežana:

Oh, ovde hrabrosti sve manje, a haosa sve više.

Koliko se ja sećam, u dobra stara vremena, tamo gde nije bilo hrabrosti, nije bilo ni haosa.

 

Maja:

Ok, mama, pusti tetku da ti pročita našu molbu.

 

(Verica čita molbu).

 

Verica:

Poštovana mama!!!

Molimo vas da nam omogućite odloženo spavanje svakog produženog vikenda, odnosno, od četvrtka do nedelje.

Time ćemo postati društveno prihvatljivija deca.

Uz svu zahvalnost, vaši Maja i Milan.

 

Milan:

Stvarno smo našli kome ćemo da persiramo.

 

Snežana:

Dakle, smatrali ste da će me odobrovoljiti vaše zvanično obraćanje?

 

Milan:

Ma, ne, samo smo hteli šire da se obrazujemo i vidimo kako je to obraćati se voljenom roditelju na starinski način.

 

Snežana:

Dobro onda.

Čemu odloženo spavanje, pa još i produženi vikend?

 

Maja:

Hteli bismo da se naskačemo ko ljudi i izbacimo iz sebe svu negativnu energiju.

 

Snežana:

A gde biste to da skačete?

U Siminom vinskom podrumu?

 

Verica:

Ne draga.

zar ne shvataš da deca žele da idu u diskoteku?

 

Snežana:

U diskoteku od četvrtka do nedelje, a moliću lepo, koje je to vaše tačno predviđeno vreme za skakanje?

 

Maja:

Oh, to smo zaboravili da napišemo u molbi.

Hteli bismo zbog odlaska u disko da odložimo spavanje za najmanje tri sata.

 

Snežana:

E, ako čujem negde da postoji nagrada za skromnost, kandidovaću vas.

 

Milan:

Hajde, mama, što si na kraj srca!

Zar nije bolje da idemo u noćni provod nego da gledamo rijaliti?

 

Maja:

Da mama, treba da budeš ponosna što ne volimo da gledamo rijaliti i što smo u tom pogledu prava retkost među našim vršnjacima.

 

Snežana:

Pretpostavljam, još ponosnija što ćete se iz noćnog provoda vraćati sa podočnjacima i takvi petkom ići u školu?

 

Verica:

Ko kaže, Snežo, da svakog petka moraju ići u školu?

Recimo, da svakog drugog petka možemo srediti neku temperaturu.

 

Milan i Maja u glas:

Živela temperatura svakog drugog petka!!!

 

Snežana:

Dobro, deco, znate da vam ništa ne mogu odbiti.

Samo, šta ako se nastavnici sete vaše smicalice?

 

Maja:

E, mama, mama!!!

Baš si naivna!!!

 

Milan:

Dok nastavnici shvate suštinu problema temperature petkom…

 

Milan i Maja u glas:

mi ćemo već uveliko završiti osnovnu školu!!!

 

KLINCI I CRNA KAFA

 

(Za stolom sede mama, njeno dvoje dece i njihova tetka.

Pred tetkom se nalazi velika šolja, a pred decom dve male šolje za kafu koju ispijaju sa uživanjem).

 

Snežana:

Dobro, šta ja to vidim?

 

Milan:

Ooooo, mama, pa zar mi moramo da ti kažemo šta vidiš?

 

Maja:

Zašto da joj ne kažemo?

Sigurno se još nije razbudila.

 

Verica:

Dakle, vidiš tri ravnopravne osobe koje piju crnu kafu:

Jedna velika i dve male šolje...

 

Maja:

I zar se to zove ravnopravnost?

 

Snežana:

Dobro Verice, jesam ja tebi na čuvanje poverila dva deteta ili dvoje odraslih ljudi?

 

Verica:

Čuvanje od kafe, za to još nisam čula!!!

 

Snežana:

Čuješ li ti mene?

Maloletnoj deci si dala da piju kafu bez šećera!!!

 

Milan:

Izvini, mama, nije bilo šećera u kući, a sa čokoladom nam se baš i nije svidelo da pijemo kafu.

 

Maja:

Da, da, pa smo tako morali da se odlučimo između kafe sa biberom i obične kafe, jer su kafa biber i čokolada sve što smo od namirnica imali u kući.

 

Snežana:

Sram da vas bude, nemoj da vas čuju iz Centra za socijalni rad!!!

 

Verica:

Pobogu Snežana, zar misliš da bi ti pravili probleme samo zato što u nedelju ujutru u kući nisi imala ništa osim bibera, kafe i čokolade?

 

Milan:

Ohhhhh, tetka Verice, pa mogla bi i ti da se nađeš u problemima sa Centrom za socijalni rad.

 

Verica:

Sram te bilo, nezahvalniče jedan!!!

Zar da se nađem u problemima ja koja vam već tri godine krišom kuvam crnu kafu?

 

Maja:

Tetka, nije problem u tome što nam kuvaš kafu, nego što nam ne daješ veću dozu.

 

Snežana:

Strašno, strašno, izgleda da ću svo troje morati da se odreknem!!!

Oni već tri godine piju kafu i još traže da im se poveća doza!!!

 

Milan:

Hej, mama, u tom slučaju ne zaboravi na posledice.

 

Verica:

Da, da, ako se odrekneš rođene sestre i dvoje dece, bićeš najveći negativac u gradu!!!

 

Maja:

...pa ćemo tako nas troje i protiv svoje volje morati da okrećemo glavu od tebe.

 

Snežana:

Znači, to su vaši razlozi zbog kojih moram da se pomirim sa većom dozom?

 

Verica:

Naravno, Snežo.

To je odličan način da kroz povećanje šoljica za kafu pratiš odrastanje svojih mezimaca.

 

Milan:

Bravo tetka!

Ti si prava osoba za otvaranje firme:

„Odličan način“.

 

Snežana:

Eeeeeeee, blago omladini i odraslima koje će unazaditi ta tvoja firma!!!

 

Maja:

Zašto mama tako govoriš; pa zar ti nisi najveći zagovornik...

 

Maja, Milani Verica u glas:

kreativnijeg i drugačijeg života, punog iznenađenja!!!

 

 

DA LI MI SADA VERUJEŠ?

Prvi drug:

Hej, imam nešto da ti kažem, ali da niko drugi ne čuje.

Drugi drug:

Šta opet da mi kažeš?

Po koji to put za danas, za ovu nedelju?

I koliko glasno?

Prvi drug:

Zašto se ponovo ljutiš?

Drugi drug:

Hm, a zašto ti uvek ponavljaš istu pesmu?

"da ti nešto kažem, pomalo preglasno i da niko ne čuje".

Prvi drug:

Nisam valjda zaslužio da u mene potpuno izgubiš poverenje?

Drugi drug:

Ni ja nisam zaslužio da uvek slušam istu priču posle koje radiš sve po starom.

Prvi drug:

Zar ipak ne primećuješ neku promenu na meni?

Drugi drug:

pa, ili sam ja previše rasejan, ili promena nije dovoljno očigledna...

Prvi drug:

Čoveče, konačno sam se zaljubio, onako, stvarno!

Drugi drug:

Aha, a sutra ćeš se zaljubiti još stvarnije, samo u neku drugu?

Prvi drug:

Ma neeeee, Olja je prava, više me nijedna ne zanima.

Znaš ono, kad zaboraviš sve gluposti iz prošlosti.

Drugi drug zbunjeno:

Da, stvarno zvučiš drugačije, zanesenije.

Prvi drug:

Ono, kad sam joj prvi put čuo glas, ostao sam bez reči, kao da me je nešto preseklo.

Drugi drug:

I, kakva je povratna reakcija?

Nadam se da glupost nije prvo što si joj rekao.

Prvi drug:

Da, bili smo ljubazni jedno prema drugom, mada malo zbunjeni.

Drugi drug:

Ti bio zbunjen, pa ili sanjaš, ili si se stvarno promenio.

Prvi drug:

Onako, kao da su mi se odsekle noge od uzbuđenja.

Drugi drug:

I, onda si pao u nesvest od zanosa...

Prvi drug:

Ma, ne zezaj, stvarno sam se zaljubio.

Čuo si za ljubav na prvi pogled, slušanje, tako nešto...

Drugi drug:

Znači, više nema glupiranja u društvu i maštanja o dve-tri devojke?

Prvi drug:

Koje dve-tri devojke, osećam se kao da tek sad počinjem da živim.

Drugi drug:

Ma, vidi, vidi pesnika u mom najboljem drugu!

E, baš mi je drago zbog tebe.

Prvi drug:

Pozvao sam je na kafu.

Obećavam ti da ću te pozvati da nam se pridružiš, samo dok se nas dvoje malo bolje upoznamo.

Drugi drug:

Ma, nigde ja ne žurim.

Prvi drug:

I, da li mi konačno veruješ?

Drugi drug:

Verujem ti trenutno, a za konačno ćemo tek da vidimo.

Prvi drug:

Znam, poverenje se teško gradi, a lako ga je izgubiti.

Drugi drug:

Kako god, imam osećaj da si okrenuo novi list i čestitam ti na tome!

Prvi drug:

Hvala u ime našeg drugarstva...

Zajedno oba druga:

i velikih ljubavi koje će nas zauvek promeniti!

E, MOJ DOBRI ŠEFE!

Službenica:

Ooo, dobro jutro šefčiću moj!

Novi šef:

Još se niste ni predstavili, a ponašate se kao da je ova firma cirkus.

Službenica:

Mmmm, pa predstavila sam se ja vama odlično, još pre deset godina.

Novi šef:

Pre deset godina sam išao u osmi razred i nije da vas se baš sećam.

službenica:

ooosmi razred, ma, vi ste to nešto pobrkali.

Novi šef:

Koleginice, zapravo ste vi nešto pobrkali.

Pre svega, kasnite sat vremena na posao.

Službenica:

A otkad to vama smeta, pa nije mi prvi put.

Nego, je l' gotova kafa?

Novi šef:

Kafa, kakva kafa!?

Službenica:

Jaka, crna, dupla, gorka, naravno, i obavezno pavlaka za kafu.

Novi šef:

Mooooolim, pavlaka za kafu!?

Službenica:

Šefčiću, pa znate da je moj ukus za kafu prefinjen.

Novi šef:

Gospođo, ja sam vam šef, a ne kafe majstor.

Službenica:

Jao, meni ne treba kafe majstor, već samo običan šef koji mi svako jutro skuva kafu, razumete?

Novi šef:

Ne razumem, nisam navikao da kuvam kafu svojim radnicima.

Službenica:

Uf, čoveče, kakav sam ja baksuz da naletim na tuđeg šefa!

Novi šef:

A jeste li vi beše, Irena?

Službenica:

Da, da.

Novi šef:

E, pa, Irena, očigledno ste zaboravili da vam danas dolazi novi šef.

Službenica:

Joj, stvarno, izvinite, baš sam se dobro uspavala.

Uz to sam i rasejana, pa vas nisam pošteno ni pogledala.

Novi šef:

U redu, ovo vam je poslednje nekažnjeno kašnjenje na posao.

Službenica:

A gde je moj dobri šef?

Nije se ni pozdravio sa radnicima.

Novi šef:

Očigledno je previše emotivan i teško podnosi rastanke.

Službenica:

Jeste, jeste, mogli smo da ga mažemo na hleb, na kiflice, na pogačice, ma, gde god poželimo.

Novi šef:

Aha, i zbog tog mazanja niste redovno dobijali platu, kapiram.

Službenica:

Nema veze, moj dobri šef ima dušu kao nebo.

On je, znate, veliki pesnik.

Novi šef:

E, pa, zbog takvih i propadaju marketinške agencije.

Službenica:

Nego, gde je sad moj dobri šef?

Novi šef:

Očigledno na portirnici.

Tamo će imati vremena da dovrši poslednju knjigu pesama.

Službenica:

Mmmm, a vi ste tako mladi, pa ste već nadrk... uf, arogantni.

Novi šef:

Irena, da li biste vi da ostanete na ovom radnom mestu?

Službenica:

Da, da.

Novi šef:

Onda, na posao tokom radnog vremena, a na kafu u kafić na pauzi i nakon posla.

Službenica:

E, moj dobri šefe, šta smo dočekali:

da nam nabeđeni, mladi šefovi za samo jedan radni dan oduzmu dušu.

Novi šef:

I da vam za pošten rad obezbede redovnu platu.

Službenica:

ali čista duša donosi sreću!

Novi šef:

Gospođo Irena, nema sreće u kući punoj gladne dece kojima je možda hladno i koja u pocepanim stvarima idu u školu.

Zapamtite to!

Službenica:

E, moj dobri šefe, odoh ja u stvarnost, a tvoje šefovanje, ostaće samo bajka o starim, drugarskim vremenima.

KOMŠIJA IZ SENKE

 

(Žika već predugo navija sat.

Komšinica Desa se čudi).

 

Desa:

Iju, bre, Žiko, šta s' tol'ko uporan?

 

Žika:

Normalno da sam uporan, po ovom satu će sve da bidne kako ja oću.

 

Desa:

A zar nije sve kako oće presednik?

 

Žika:

E, on misli da jeste, al' ja znam da nije.

 

Desa:

Idi bre Žiko, pa ti nisi dobio izbore ni za prvog čoveka ove zgrade, a tek što ćeš da diriguješ državom umesto presednika...

 

Žika preteći:

Deso, nemoj da ti navijem sat da se sutra u osam i četres pet spojiš sa komšija Perom, a ne moš ni da ga gledaš.

 

Desa:

Ako me pamet nije baš jako izdala, ti s' Žiko godinama navijao i da se spojim sa tobom, pa ti se stalno kvario taj tvoj sat.

 

Žika:

Nemaš ti blagog pojma s kim imaš posla.

Samo da znaš, i ove i prošle godine sam ja glavni u svetu.

 

Desa:

Cccccc, pa gde za tako kratko stiže i do sveta?

 

Žika:

E, jes vala.

Kad navijem da bidne bolest, onda bidne bolest.

Kad navijem da mi sin položi vakultet, on ga stvarno položi.

Kad navijem da mi žena napravi kupus, ona ga stvarno napravi.

 

Desa:

E, tu me neš dobiti.

opet, kol'ko znam, žena ti u zadnje vreme napravi kupus tek kad je dobro izmlatiš, a ne kad naviješ sat.

 

Žika:

Nemoj da se sad ražljutim, pa da navijem neki rat.

 

Desa:

E, Žiko, Žiko, aj' ti lepo navi da ti glava bude zdrava, pa da smo svi srećni.

 

Žika:

Il' smak sveta.

Je l' vidiš Deso da nijednoj mudroj glavi još ne pođe za rukom da nam navije smak sveta, ali gospon Žika sve može.

 

(Žika zatim slučajno ispušta sat iz ruke koji se razbija uz glasan tresak).

 

Žika besno:

E, sad ću Deso da ti navijem rastavu braka.

Da me nisi ovako zagovarala, smak sveta bi bio za nedelju dana.

 

Desa:

E, Žiko, baš ga sad pretera.

Bolje ne pričaj nikom koja ti je zanimacija.

 

Žika ponosno:

Što bre da ne pričam, ovih dana sam pis'o i Vladi i Skupštini.

 

Desa sa uzdahom olakšanja:

Oh, ima tu i nečeg dobrog.

Dok ti kupiš nov sat, već će neki doktor po dojavi da ti navije glavu i spase tvoju ženu od kuvanja kupusa na silu.

 

NE BUDITE NAM DIREKTORA

 

direktor:

Ceco, dušo, kad nazove neka stranka, kaži da spavam.

 

Sekretarica Ceca:

Hmmm, pa, direktore, ovo je ozbiljna firma, a ne cirkus.

 

Direktor:

Dušo, draga, ako treba da bude cirkus, biće cirkus.

 

Ceca:

A zašto noćas niste spavali?

 

Direktor:

To nije tvoja briga.

 

(Ceca izlazi iz prostorije i za sobom zatvara vrata.

Čuje se kucanje na glavnim vratima).

 

Ceca ljubazno:

Uđite, slobodno.

 

(Zatim u firmu ulazi ministarka).

 

Ministarka Jela:

Dobro jutro.

Želela bih da vidim vašeg direktora.

 

Ceca uznemireno:

Ovaj, pa, možete ga videti, ali...

 

(Ministarka naglo otvara vrata direktorske kancelarije.

Zaprepašćena prizorom, počinje da budi direktora(.

 

Jela:

Gospodine direktore, na šta ovo liči, sad ću da vam dam otkaz!!!

 

Direktor priča u snu:

Aha, kažem ti, ministarka Jela i ja na jahti jedemo burek.

I umesto da se nešto konkretno desi, posvađamo se oko toga da li je bolji burek sa mesom ili sa sirom.

 

Jela besno:

pa ovo nije slučajnost!

Pored toga što spavate tokom radnog vremena, vi me provocirate u snu.

E, napisaću vam otkaz.

 

Direktor ponovo kroz san:

Aha, baš je dobar komad, uf, šta bih joj radio...

 

Jela:

Sad ću ja vama svašta da uradim, pa kad se probudite, lepo rešenje će da vas sačeka.

 

Direktor buncajući:

Aha, evo je Slađa, donosi pihtije.

 

Jela besno:

Ma, bre, mozak ti se pretvorio u pihtije, da Bog da!

 

(Čuvši povišene glasove, sekretarica ulazi u kancelariju).

 

Ceca:

Gospođo, nemojte da vičete.

Bez razloga ste uznemireni.

 

Jela:

E, samo si mi još ti falila.

Ček, bre, odakle tebi pravo da smetaš?

 

Ceca:

Ako vam sad ne budem smetala, doživotno će vas pratiti javna bruka.

 

Jela pomalo zbunjeno:

Kakva bruka, pa ja sam ministarka i niko mi ništa ne može.

 

Direktor ponovo kroz san:

Eeeeee, Slađo, kad bi mi sad pored pihtija donela i kafu u krevet, gde bi nam bio kraj...

 

Jela:

Je l' ovaj može nekako da ućuti!?

 

Ceca:

Pustite čoveka da sanja pihtije i svoju nesuđenu ljubav Slađu.

Nema u tome ništa loše.

 

Jela:

Uf, samo da mi je da mu vidim izraz lica kad stigne rešenje o otkazu.

Zaboraviće i na Slađu, i na pihtije, i na kafu, a tek koliko će mu Jela sa jahte doći glave.

 

Ceca:

Da, da, ali bih i ja vama volela da vidim izraz lica kad shvatite da je ovo privatna firma u kojoj ne možete deliti otkaze kako vam dune.

 

Jela, sada definitivno zbunjeno:

Šta, pri, fi, privvvatna fffirma...

Ja, pa ja sam krenula u poštu...

 

Ceca:

A završili ste u banci.

 

Direktor:

Uh, da Slađo, pa još kad bi se i udala za mene.

 

Jela:

Au, stvarno, kakva bruka i baksuz.

 

Ceca:

Da, da, gospođa ministarka zalutala u pogrešnu firmu, pokušala da probudi direktora koji je spominje u snu, pa još prisustvovala romantičnoj prosidbi.

 

Jela:

Oh, ovom jadničku će biti teže što je propao san, nego da je stvarno dobio otkaz, čak i u sopstvenoj firmi.

 

Ceca:

E, oko toga se sa vama definitivno slažem.

 

(Direktor se budi uz trzaj).

 

Direktor:

Maaaa, ko je bre jadničak, ja jadničak!

Šta bre vi zamišljate!

 

(Zatim ugleda Jelu).

 

Direktor zgranuto:

U, Jelo, pa ti iz sna pravo na javu.

Kakvo te je dobro ovde dovelo?

 

Ceca:

Svratila kod mene na kafu.

 

Direktor:

A nisi mi se pohvalila da poznaješ ministarku Jelu, ili me opet lažeš?

 

Jela:

Hm, pa, nije stigla od stresa.

Dobro onda direktore, prijatno spavanje.

 

(Ceca i Jela izlaze iz kancelarije).

 

Jela:

Baš ste poverljiva osoba.

 

Ceca:

Ovoga puta vam opraštam.

 

Jela:

U buduće ću paziti da ne probudim direktora privatne firme u njegovoj kancelariji.

 

Ceca:

Pazićete i da ne pomešate institucije, kao i da ne uručujete otkaze na pogrešnim mestima.