Moja koža, moja strana

Na ovom crno-belom svetu pored svih mogućih tipova ličnosti, postoji i onaj za koji dijagnostičari amateri kažu:
"Ma, sa njim već neko vreme nešto nije u redu".
Imala sam sreću da sa mnom odmah nešto nije bilo u redu, pa su moji roditelji u startu bili rasterećeni bar one brige da ću se u međuvremenu pokvariti, doživeti sudbinu salame, paštete i ostale kvarljive robe.
Naime, mnogi osećaji u meni su se razvijali, varirali, ali onaj nacionalni ni da mrdne.
Priznajem, nisam se ni trudila.
Čak, naprotiv.
Govorila sam da bi bilo fer da na svetu postoji samo jedna nacija.
Tada sam verovala da ako bismo svi bili jedno, nikada ne bi bilo rata, da nebismo imali zbog čega ratovati.
No, tada nisam poznavala ljude i zaista nisam znala da bi ljudi ako im se ratuje, ratovali i zbog zrna kafe, a kamoli zbog tamo nekakve nacije.
Jedina država koju sam volela, koju volim i koju ću voleti je Jugoslavija, a ona je gajila mnoge kulture, pa je meni bilo glupo da trošim vreme na odluku za koju ću se kulturu opredeliti.
Koga briga da li sam ja Avganistanka, Sirijka ili Šibicarka?
Šta to menja na bilo kojoj mojoj stvari, karakteru, obličju?
Po čemu me to izdvaja od ostalih?
Ok, kapiram da na svetu postoje razlike, pa opet, znam da nema šanse da postanem bolja ili gora ako se sad naprasno opredelim.
Volim ovu svoju među, tlo na kome živim, vazduh koji dišem, jezik koji govorim i zar to nije dovoljno?
Ako mi se neko i smeje, imam i ja ite-kako razloga za smeh.
Zamislite recimo srpsku kožu, hrvatsku savjest i crnogorski moral.
Zvuči stvarno kao da mi izvozimo te tzv. brendove, kao da se ostale nacije otimaju da kupe naše osobine.
A tek obavezno sklapanje jednonacionalnih brakova!!!
Ne kapiram baš da su srpska, hrvatska ili crnogorska sreća nešto specijalno u datom trenutku.
Šta ako sreća zakaže, pa nam u život neplanirano upadne komadić sreće onog drugog naroda?
Ups, nismo znali, to nije smelo da se desi, možda je toga dana bilo loše vreme.
O tome šta ćemo sa nama mešanima, da i ne govorim.
Kako se zove tek ta sreća?
Za one zatrovane pretpostavljam:
Prinudna nesreća u lažnom vremenu
Nisam znala da ću nekad poželeti da budem okarakterisana kao nesrećna, ali je svakako bolja logična nesreća od zatucane sreće.
A tek popisi stanovništva...
Zašto je bitno koliko nas kojih ima?
Ipak, ljudima je očigledno postalo naporno da ih neko popreko gleda zato što se nisu opredelili.
Meni naprosto nije naporno.
Ne dotiču me gunđanja zakonodavaca i osoba koje rade popise stanovništva.
"Uh, pa zar se ne možete drugačije izjasniti?
Znate, to vaše je prošlo.
Dobro, ako baš mora".
E, pa, drugarice i drugovi, evo, baš mora.
Daleko od toga da je moje prošlo.
Meni sam bitna ja, a ne vi, što opet znači da nije prošlo.
U svoj mojoj tzv. nesreći, sreća što vi ne odlučujete umesto mene, bar oko ove stvari.
Eto, ja sam multinacionalna.
Danas mi je ovo srpsko, ono hrvatsko, sutra ću možda biti totalno kubanska i to je samo moje.
Uređenje mene same je još uvek predaleko od ma kog društvenog uređenja.
Nisam menjala stranu, nisam menjala kožu.
Verovali ili ne, može se živeti u jednoj koži, na jednoj strani.
Unutra su ljudi, unutra je ljubav, unutra su ideali, a sve bi to bilo glupo trošiti na opsesiju samo jednom, svojom, specijalnom nacijom.
Ako i sami uspete u tome, bar ćete biti sigurni da niste zaostali.

Posveta bez dovoljno reči

Postoje ljudi kojima je drago kad im neko nešto posveti.
Zatim, postoje i oni kojima to nije mrsko ili oni koji su ravnodušni.
Oduvek smo se bojali da ćemo reći previše ako posvetimo nešto nekome, da ćemo se odati, uništiti, poniziti.
Neko će se pohvaliti, pomisliti:
"Vidi onog paćenika sav je jadan, cvili za pažnjom, isti je kao ostali".
Kleči u svoj svojoj sirotinji, jer nema sreće, a ko nema sreće, svakako je nekakav siromah.
I tako, plašeći se podsmeha, baš kao što ga se mnogi plaše u oblasti zabrane na posvetu nečega nekome, umesto da bude ono što jeste, budala se fino naloče i tek tada postaje jadna.
Pitate se ide li ona u neki razred osnovne škole?
Ne, ne, tamo su je nekako propustili, otaljali njenu diplomu.
I tako se grdnja niže jedna za drugom, čak na sopstveni račun, ali prave reči ne izlaze.
Nestale nisu, već su se skamenile u nekom uglu prestravljenog dela svakog od nas.
Nismo odrasli, negde smo zastali.
Strah i želja da ostanemo deca nam ne daju da idemo dalje.
Ipak, posvećujemo u mislima: Romane, pesme, priče.
Ma, posvećujemo i život.
Čak bismo ga se olako odrekli zbog prave stvari.
Samo, kad bismo to priznali?
kad nas niko ne čuje, kad je već prekasno za sve, ili u najboljem slučaju, prijatelju koji ne laje okolo naše muke.
Ni ova priča nas nije izlečila, jer nerekosmo kome posvećujemo romane, pesme, priče, život.
No, možda će naredna priča biti drugačija;
možda će kamen popustiti;
zid se zauvek srušiti;
Možda ćemo posvetu izustiti
dok još nije prekasno za nas!!!