pesma iz duše

Najviše vas volim kad vam kažem: "Vi",
kad se pravim da vas ne poznajem.
najdraži ste mi kad ste surovi,
jer tad suštinu najdublje spoznajem.

Neobično je što vi iz daleka
dotakli ste nešto što od sveta krijem,
Tu bitnu misao, bitniju od svega,
još mi niko bliži pogodio nije.

Držali za ruku, gledali u oči
tešili, grdili, sa mnom često pili,
Verujte, mnogi su mada nikad nisu
mojoj čudnoj duši tako bliski bili.

Ne zavaravam se da ste savršeni.
Znam da ste daleko od svih ideala,
Ipak, znam i da je spoznaja o vama
meni dala nešto što nisam imala.

Dala mi je ljubav, dala mi je snagu
da vas volim čisto, tiho, bez uslova,
da vam dajem dušu sa ove daljine,
svesna da je naša istina surova.

Često pomislim da bih vas volela
da sam za vas znala kad sam dete bila,
romantična klinka spremna da poleti
možda i u ponor, možda i bez krila.

Sad sam neko drugi, nisam više klinka.
Sad mi prkos brani da otkrijem rane,
ali ima nešto što nije iščezlo,
što je pobedilo sve sumorne dane.

Grešna sam, ne krijem, greh me nekad hrani.
Sakriva od sveta istinu o meni,
jer postoji nešto što sam sačuvala,
jedno zrno duše koje greh zaseni.

I to nosim stalno kad na vas pomišljam,
kad vam dajem sebe iz ove daljine
i samo u retkoj nemoći se pitam
šta bismo da nije surove istine.

I u toj nemoći, crnilo se javlja,
strah da ću pokleći i zauvek pasti
da će mi ludilo uništiti razum,
Odvesti odjednom do same propasti.

Od kamena nisam i makako htela
da sve prođe dobro i bez posledica,
čoveka u trenu kome se ne nada
ubije naizgled nebitna sitnica.

Izdrži, ne plači, ne pokazuj tugu.
Budi jak za svoje, budi jak za sebe,
a onda sitnica, sasvim iznenada
bezdušno i brzo dolazi po tebe.

Ona baš ne mari za trud da izdržiš,
i da ne poklekneš kad ti je najteže,
već ti razum grubo uzima pod svoje
i za ludilo ga okovima veže.

Ipak, svesna svega, rizikujem razum,
bez molbe i kletve prolaziće dani,
i bićete mi podjednako dragi,
sarkastični, ljuti i distancirani.

Pismo istine

Zašto sam na večitoj robiji,
miljama daleko od slobode?
Zašto me ljudski strahovi
u dolinu mraka vode?

I ja bih da lepršam svetom!
Želim da me napusti strah
Da će mnoge ljudske duše
Slabosti pretvoriti u prah.

Zbog nametnutih okova,
biće ste moje gnevom trovali,
a u osvetu ranjene zveri,
Nikada niste verovali.

Želeći da čvrsto upravljate
mojom neukrotivom snagom,
možda nesvesno, pa ipak,
sklopili ste pakt sa vragom.

I zar je draže duši da propada
u ponor koji do pakla vodi,
nego da se u jednom trenu
istinom zauvek oslobodi?

Zato, bar vi koji ste još čisti
slušajte mene, slušajte istinu,
jer vašoj duši ništa drugo
neće doneti mir i tišinu.

Najviše vas volim kad vam kažem: "Vi",
kad se pravim da vas ne poznajem.
najdraži ste mi kad ste surovi,
jer tad suštinu najdublje spoznajem.

Neobično je što vi iz daleka
dotakli ste nešto što od sveta krijem,
Tu bitnu misao, bitniju od svega,
još mi niko bliži pogodio nije.

Držali za ruku, gledali u oči
tešili, grdili, sa mnom često pili,
Verujte, mnogi su mada nikad nisu
mojoj čudnoj duši tako bliski bili.

Ne zavaravam se da ste savršeni.
Znam da ste daleko od svih ideala,
Ipak, znam i da je spoznaja o vama
meni dala nešto što nisam imala.

Dala mi je ljubav, dala mi je snagu
da vas volim čisto, tiho, bez uslova,
da vam dajem dušu sa ove daljine,
svesna da je naša istina surova.

Često pomislim da bih vas volela
da sam za vas znala kad sam dete bila,
romantična klinka spremna da poleti
možda i u ponor, možda i bez krila.

Sad sam neko drugi, nisam više klinka.
Sad mi prkos brani da otkrijem rane,
ali ima nešto što nije iščezlo,
što je pobedilo sve sumorne dane.

Grešna sam, ne krijem, greh me nekad hrani.
Sakriva od sveta istinu o meni,
jer postoji nešto što sam sačuvala,
jedno zrno duše koje greh zaseni.

I to nosim stalno kad na vas pomišljam,
kad vam dajem sebe iz ove daljine
i samo u retkoj nemoći se pitam
šta bismo da nije surove istine.

I u toj nemoći, crnilo se javlja,
strah da ću pokleći i zauvek pasti
da će mi ludilo uništiti razum,
Odvesti odjednom do same propasti.

Od kamena nisam i makako htela
da sve prođe dobro i bez posledica,
čoveka u trenu kome se ne nada
ubije naizgled nebitna sitnica.

Izdrži, ne plači, ne pokazuj tugu.
Budi jak za svoje, budi jak za sebe,
a onda sitnica, sasvim iznenada
bezdušno i brzo dolazi po tebe.

Ona baš ne mari za trud da izdržiš,
i da ne poklekneš kad ti je najteže,
već ti razum grubo uzima pod svoje
i za ludilo ga okovima veže.

Ipak, svesna svega, rizikujem razum,
bez molbe i kletve prolaziće dani,
i bićete mi podjednako dragi,
sarkastični, ljuti i distancirani.

KRIVICA

Kriva sam, napokon javno priznajem,
ali od krivice više ne odustajem.
Breme koje se naglo uvećava,
nekakvo čudo sigurno obećava.

Ne znam pravi razlog svoje krivice,
ali su u igri važne sitnice.
Svakog dana, od jutra do mraka,
za čas stižem do pogrešnog koraka,
I stalno mi se javlja neko
ko je od sopstvene krivice naizgled daleko,
pa da već ako sam tako blizu
usput prebrodim i njegovu krizu.

U početku je bilo tužnih momenata,
jer profesionalne krivce baš niko ne shvata.
Sada smo već predaleko od tuge,
krivica i ja, zavisne jedna od druge.

Izmislite neku nagradu za krivce.
Tako ćete zauvek opustiti moje živce.
I nikoga neću imati srca da krivim
kad od bogatstva svetskog prvaka u krivici
neočekivano počnem udobnije da živim.

Znam, u početku će biti neobično,
mada se mora priznati da je logično
da krivica koja mnoge iritira,
kad-tad i nekom srećom mora da kulminira.

Čuvajte me se dok pišem

Čuvajte me se dok pišem.
Okrutna sam i hladna.
arogantna na nivou
stilski doteranog prostaka.

Odgovor na sve imam.
Ironija mi je u krvi
I kad bih oštricom pera
poredak mogla da srušim,
svet bi se promenio davno.

Čuvajte me se dok pišem,
jer ćete na red doći
i ako mi se učini samo
da rušite vrednosti moje.

Za slučaj da ste dosadni,
površni, bezosećajni, glupi,
na crtu mi nećete stati,
ali ćete nagađati svašta,
strahujući od svega što sam
i što bih postati mogla.

Rekoste da nisam srećna,
da su me kompleksi rano
učinili teškom za masu,
da mrzim normalan svet
koji ima sve što mi fali,
A ja zapravo mrzim
činjenicu da je pisanje
jedino čime se branim
od vaše lažne normale.

I najzad, meni je drago
što me se čuvate dok pišem,
jer je poslednje što želim
da vidite šta se krije
ispod oštrice hladnog pera.