Mila Kuran - Život u oblacima, (Pozorišni komad

ŽIVOT U OBLACIMA
(Pozorišni komad)
Mila Kuran
Oktobar 2017. godine
LICA:
JELENINA MAJKA MARIJA, veliki porodični moralista
JELENIN OTAC BLAGOJE, uvek spreman da se našali i popusti
JELENINA STARIJA ĆERKA SVETLANA, opterećena momcima i šopingom
JELENIN MLAĐI SIN MILAN, spreman na školsku odgovornost, ali i na prerane boemske nepodobštine
JELENA, pomalo otkačena, pogubljena i neodgovorna profesorica svega i svačega
PERA, vlasnik kafane Zlatni lav kod koga Jelenin sin često svraća
UVOD
(MILAN gledaoce upoznaje sa porodičnim stanjem stvari).
MILAN: "Mi smo Matijaševići.
Imam šesnaest godina i još se ne sećam dana u kome smo izdržali da 24 sata živimo u svetu realnosti, u kome žive svi ostali, po standardnim merilima normalni ljudi.
Doduše, iz same porodice nemamo na koga da se ugledamo, a sa ostalima ne provodimo dovoljno vremena da bismo se malo zamislili.
Ipak, svi imamo bar jednu zajedničku osobinu.
Skloni smo preterivanju, s tim da preterujemo na različite načine, pa ako želite, upoznajte se sa nama.
Rekao bih još ponešto, ali jezik za zube, jer ćete odustati i pre početka ove uvrnute priče.
Ako ništa drugo, možda ćemo utešiti bar vas koji ste do sada bili ubeđeni da su samo vaše žice u glavi krivo postavljene".
(Zavesa)
PRVA SCENA
(Svi članovi porodice Matijašević sede za stolom i doručkuju).
SVETLANA: "Mama, meni se danas ne ide u školu".
MARIJA: "Sram da te bude, ovde nas je četvoro, a ti se ponašaš kao da nas troje ne postojimo".
BLAGOJE: "Ma, ne, naša Svetlana se obraća Jeleni, jer idu istim putem, pa je zanima da li joj je problem ako ne bude imala društvo za ćaskanje".
MARIJA: (neobraćajući pažnju na suprugov komentar)
"Drugi i večiti problem je što se Svetlani nikada ne ide u školu".
MILAN: "To uskoro neće biti problem, jer Svetlana ove godine završava frizersku, mada, moram da priznam da me čudi kako s obzirom na ponašanje, bar jednom nije postala ponavljač".
SVETLANA: "Našao se ko će to da mi kaže; bubalica koja je ponavljala razred zbog šaptačkih sposobnosti".
JELENA: "Čekaj sine, zar ti onda nisi samo pao na popravni?
Ako si ponavljao, to sam totalno smetnula s uma".
SVETLANA: "Da, mama, ponavljao je, ali ti si tih dana toliko lokala zbog bivšeg dečka Steve da smo te zaludeli pričom kako je Milan samo pao na popravni, a posle te nije ni zanimalo šta se zapravo desilo".
JELENA: "Hm, ako si takvom ljubaznošću očekivala da me kupiš zbog izjave da ti se ne ide u školu, bojim se da si promašila radnju".
SVETLANA: "Oh, oprosti, postala sam pomalo zaboravna".
MILAN: "Uh, a šta bi tek bilo da je tebi umesto meni alkohol prerano počeo da guta memoriju".
BLAGOJE: "Hajde Jelena, tvoj novi dečko je doktor i može našoj Svetlani napisati opravdanje".
MARIJA: "Stani malo, svo troje će postati sumnjivi sa silnim opravdanjima".
MILAN: "Kevo, zato je vreme da kampuješ po bolnicama i bar jednom mesečno pronađeš novog dečka doktora, i sve tako dok se Svetlana ne dovuče do kraja školovanja".
SVETLANA (ushićeno): "Hej, pa zaboravih da vam kažem!
Nešto sam razmišljala o ideji da upišem fakultet".
SVI U GLAS (zaprepašćenim tonom): "Neeeeeeeee, ti si to samo sanjala!"
SVETLANA: I mama, šta ćemo sa tim da mi se danas ne ide u školu?"
JELENA: "Oh, dete, ne ide se ni meni u školu, ali nema veze.
Danas je ionako petak, imam samo jedan čas, a na putu sam da smuvam tvog razrednog starešinu, tako da čak neću morati ni da ti opravdavam izostanke".
MARIJA: "Iju, kakva bruka, smejaće nam se ceo okrug zbog tvojih muvanja".
MILAN: Nema veze bako, mi smo, hteli nehteli, najpoznatiji komičari u okrugu.
Džaba ti scena, pozorište, stend ap komedija kad nisi Matijašević".
MARIJA: "Ne vidim nikakvu komediju u vucaranju sa svim doktorima i profesorima iz okruga".
BLAGOJE: "Nema tu ničeg strašnog, jer smo sa doktorima i profesorima još u deficitu.
Vidiš da se stalno raspisuju novi konkursi".
MARIJA: "Ja ipak što se tiče Jelene imam razlog za brigu".
MILAN I SVETLANA (uglas): "Imaćeš razlog za brigu tek ako keva pređe da radi u Beograd".
(Zavesa)
DRUGA SCENA
(Jelena stoji na kiši i telefonira kafanama kako bi pronašla svog neposlušnog sina Milana)
JELENA: „Zdravo Pero. Da li je moj Milan kod tebe?“
PERA: „Ne Jelena, nije, mislim da je otišao kod konkurencije u Pivsko bure“.
JELENA: „Pih, baš nema ukusa.
Kakav je to izbor između gospodskog naziva Zlatni lav i onog seljačkog Pivsko bure?“
PERA: To pitaj njega, mada se ne radi o nazivu kafane.
Naprosto je smuvao konkurentsku konobaricu“.
JELENA (sa uzdahom): „Oh, zar nisi imao neku konobaricu za mog Milana?“
PERA: „Nisam imao konobaricu, imam samo konobare, a ne možeš dete naterati da odjednom postane gay“.
(Neočekivano, Marija i Blagoje izbezumljeno istrčavaju iz kuće).
MARIJA: „Jelena, šta radiš na tolikoj kiši?“
JELENA: „Zovem seoske kafane i tražim svog sinčića“.
BLAGOJE: „Bogami, u moje vreme su majke svoje sinčiće tražile po školama, a ne po seoskim kafanama.
Nego, zar ti nije bilo pametnije da kreneš po tim kafanama umesto što telefoniraš?“
MARIJA: Da li ti se stvarno čini da je ovo kišno vreme odlično za šetnju?“
BLAGOJE: „Nije za šetnju, ali bi moglo biti dobro za neki taksi“.
JELENA: „Kakav crni taksi, pa da bankrotiram!“
MARIJA(sa uzdahom): „E, blago sinčiću čijoj je majci veći problem taksi bankrotstvo od njegove bezbednosti.
Uopšte me ne bi čudilo da sada dobijemo poziv pravo iz policijske stanice“.
(U tom trenutku se oglašava zvono fiksnog telefona iz kuće i svi utrčavaju unutra kako bi odgovorili na poziv, ali ipak Jelena uspeva da digne slušalicu.
Neko vreme sluša sagovornika, a onda se oglašava).
JELENA: „Oh, pa moja mama je vidovita, čujete li vi to!
Milan se potukao zbog konobarice sa njenim drugim mužem i sada je u stanici.
Drugi muž odustaje od krivične prijave ako mu platimo protezu, jer je onu prethodnu moje blago polomilo“.
BLAGOJE: „Jest da je taksi jeftiniji od nove proteze, ali šta je, tu je“.
(Jelena se svađalačkim tonom vraća na sagovornika).
JELENA: „Razumela bih da je sadašnji muž napravio scenu, ali šta tog bajatog supruga od pre sto godina briga šta radi njegova bivša žena!?“
(Nakon kraće pauze): „Ok, dolazimo, dolazimo, nećemo dalje praviti frku.
Draže mi je da je u stanici, nego da su ga kidnapovali gangsteri željni miliona“.
(Jelena prekida vezu).
MARIJA: „Smetnula si s uma činjenicu da se gangsteri željni miliona ne zanimaju za sinove majke kojoj je problem da plati taksi do seoske kafane“.
(Zavesa
TREĆA SCENA
(Blagoje se vrti po dnevnom boravku i toliko loše pleše uz muziku da su svi posmatrači zaprepašćeni).
MILAN: „Šta to radiš crni Blagoje!?
Taman sam mislio da te proglasim najnormalnijom osobom u kući!“
MARIJA: „Znate li vi deco za izraze baba i deda?“
SVETLANA: „Znamo, ali nam je takvo obraćanje baš postalo izlizano.
Dovoljno smo intimni u kući da nam glumatanje tog polupersiranja nije potrebno“.
BLAGOJE UZ LOŠ PLES PRIMEĆUJE: „Vidi, vidi, oni standardnu kulturu nazivaju izlizanim polupersiranjem“.
MARIJA: „Dobro Blagoje, nije li sada već vreme da pivo počne da vetri iz tebe?“
BLAGOJE: „Ma, kakvo pivo, neću valjda pijan da upisujem plesnu školu?“
SVI OSIM BLAGOJA (uglas): „Plesnu školu u tim godinama!“
BLAGOJE: „Šta fali, pa nije mi devedeset, već pedeset pet godina“.
SVETLANA: „Aha, a tebi se čini da je 89 godina poslednja šansa za upisivanje plesne škole i da ti do tad možeš samo tako da guraš“.
MILAN: „Šteta što sad keva nije tu.
Sigurno bi joj bilo žao što je danas na vreme otišla na posao da je znala šta naš Blagoje smera“.
MARIJA: „Ako upišeš tu plesnu školu, istog momenta te ostavljam“.
BLAGOJE: „Žalim slučaj, protiv klimaksa se ne može“.
MARIJA: „Za čas ćeš postati okoreli realista kad te ostavim zbog glupiranja“.
BLAGOJE: „E, da znaš i da hoću, jer ću se realno zapitati gde ćeš živeti kada me ostaviš“.
MILAN: „Ne brini, imamo mi školskog domara koji odlično održava školski vrt, pa bar leti neće biti problem, a do zime ćete se pomiriti.
MARIJA (zaprepašćeno): „Ti bi mene nakon tolikog žrtvovanja pravo u školski vrt!?“
SVETLANA: E, da znaš da i jeste reč o žrtvovanju.
Naime, Milan i domar su se zajedno nakon časova zapili u vrtu, pa su se žestoko posvađali.
Trebalo bi da ti prija što je spreman da se pomiri zbog tebe nakon onakvih uvreda“.
(Blagoje napušta plesni podijum, gasi muziku, odlazi do telefona i okreće ćerkin broj).
BLAGOJE: „Dobio sam opkladu. Ćero, spremaj pivo“.
JELENA: „Poverovala ti je, tako bi te se lako odrekla!?“
BLAGOJE: „Da, da, poverovala mi je, ostavila bi me zbog plesne škole i otišla da živi u školskom vrtu“.
JELENA: „Baš si glup što joj pred nosom nisi zamahao Desom, tvojom starom obožavateljkom“.
MARIJA: „Zar ste vas dvoje u nekom nemoralnom dogovoru protiv mene?“
SVETLANA: „Dobra fora! Ti ćeš Blagoje da upišeš školu intrige i šale, a ti Marija“…
MILAN I SVETLANA (uglas): „Školu lova na nemoral i lične zavere“.
(Zavesa)
ČETVRTA SCENA
(Svetlana iz kutija vadi garderobu koju je kupila u šopingu i razbacuje je po kućnom nameštaju).
JELENA: „Hej, mala, znaš li ti da u ovoj kući ima četiri ormara?“
SVETLANA: „Znam, ali nemam vremena sve ovo da složim.
Dogovorila sam za večeras sastanak sa dva tipa, jer je konačno kucnuo čas da odlučim koji mi više odgovara“.
MARIJA: Lepo Bogami, pravo majčinim stopama“.
JELENA: „Ne ide ona mojim stopama.
Ja sam počela da uživam tek u dvadesetoj“.
BLAGOJE: „Da bi zatim višestruko nadoknadila propuštene prilike“.
JELENA: „Šta ću kad je mama bila prestroga za to vreme“.
BLAGOJE: „Hoćeš da kažeš da je u tvojoj dvadesetoj Marija naglo smekšala?“
MILAN: „Ne, ne, nije sigurno smekšala, već je keva naglo počela da gubi sluh i nije mogla da čuje šta joj savetuje njena roditeljka“.
MARIJA: „E, ko nama danas vaspitava decu!
Još malo ćemo doživeti da se u četvrtom osnovne uče lekcije o gubitku nevinosti“.
SVETLANA: „Ma, kakav četvrti osnovne.
Mi smo našu učiteljicu u drugom osnovne zatekli u čajnoj kuhinji sa direktorom škole i sve nam je odmah postalo jasno“.
BLAGOJE: „Nego, ćero, šta ti ove godine tačno predaješ?“
JELENA: „Predajem srpski, nemački, matematiku i fizičko“.
MILAN: „Au, kevo, nisam primetio da si tako svestrana!“
SVETLANA: „Strašno, ja prošle godine iz nemačkog roknula na popravni, neznajući da moja keva predaje tako nešto“.
MARIJA: „S obzirom na to koliko je često srećeš, uopšte nije čudno što ne znaš šta predaje“.
MILAN: Nije čudno što je dobila nadimak Zamena.
Stalno nekog menja, ali ok, studirala je na bar pet fakulteta od kojih je na jednom konačno pri kraju studija
Evo, da kucnem u drvo, ovih dana ima poslednji ispit“.
(Milan kuca u drvo).
SVETLANA: „Sigurno će ga položiti ako ga ne predaje žena“.
JELENA: „Ne, ne, predaje ga moj bivši učenik.
Baš sam ponosna na njega“.
(Svetlana Milana gura sa stolice).
SVETLANA: „Hajde, ustaj, gde misliš da povešam ovolike haljine?“
MILAN: „Hej, na čemu si ti danas?
Zauzela si već tri kreveta i sad hoćeš da nas oteraš i sa ostatka nameštaja“.
JELENA: „Stvarno, dokle misliš da će ovaj džumbus trajati?“
SVETLANA: „Računajte na tri dana, taman da se odmorim od kalkulacija sa tipovima i glavobolje koja ide uz to“.
MARIJA: „A gde ćemo mi onda da spavamo?“
SVETLANA: „Pobogu, da li baš uvek morate da spavate, a i ako morate…
Jelena i ja ćemo kod tipova, ti Marija u školskom vrtu, a Milan i Blagoje će se nekako snaći“.
BLAGOJE: „Nema problema, moja stara ljubav Desa mi je baš danas javila da je došla iz Londona na desetak dana“.
(Marija prilazi Svetlani i cima je za ramena).
MARIJA: „Hajde mala, pravo do ormara i dok sam izbrojala do deset, da si složila te stvari“.
SVETLANA: „Možeš li nekako da odobrovoljiš Blagoja da te nauči malo većem brojanju?“
MILAN: „Ne može trenutno od besa, jako je ljubomorna na Desu“.
SVETLANA: „Ok, onda pedeset puta ponavljaj brojanje do deset.
Samo, šta dobijam za uzvrat ako složim stvari?“
SVI (uglas=: „“Veštački grip zbog koga pet dana ne ideš u školu“.
(Zavesa)
Peta scena
(Marija prilazi Blagojevom krevetu i snažno ga drmusa dok on hrče).
BLAGOJE (usnulim tonom): „Šta je ovo, je li neki požar?“
MARIJA: „Ma, kakav požar, izgubila se slika na televiziji dok sam gledala rialiti i nominacije“.
BLAGOJE: „I šta ja sad tu mogu, da u snu prizovem čistu televizijsku sliku ili“…
MARIJA: „Ovog časa ćeš da mi popraviš prokleti televizor!?“
BLAGOJE: „Ženo, čini mi se da si preambiciozna.
Prvo, tri sata je noću, a drugo, nikada nisam popravljao ništa više od upaljača“.
(Marija i dalje snažno drmusa supruga, a zatim ga otkriva i povlači za ramena).
MARIJA: „E, pa, vreme je da usavršiš svoje majstorske sposobnosti.
Kakvo si ti muško ako ne znaš da popraviš televizor!?“
(Jelena usnula ulazi u kuhinju da vidi šta se dešava).
JELENA: „Ostavi ga na miru!
Moja koleginica je žensko, pa zna i da popravlja televizor i da zida kuće“.
BLAGOJE: „Super, onda idemo da nastavimo da spavamo, a sutra ćemo pozvati tvoju koleginicu“.
(Marija Blagoja konačno izvlači iz kreveta i razbacuje stvari svuda unaokolo).
MARIJA: „Kakva vas koleginica snašla!
Za pet minuta je kraj nominacija!“
BLAGOJE: „Ako nešto upropastim na tom tvom televizoru, za manje od pet minuta ćeš ostati bez njega.
Nema šanse da u ovim godinama i u ovo doba noći eksperimentišem sa novim zanatom“.
MARIJA: „Ma nemoj, a kad si trebao da upišeš plesnu školu,nisu ti smetale godine i novi zanat!“
JELENA: „Mama, sećaš se da je to bila samo šala.
Stvarno, ako tata odšrafi tvoj televizorčić, pre će ga pretvoriti u paklenu napravu nego što ćeš ti sa njega ponovo gledati nominacije“.
(Marija Blagoja snažno gura prema televizoru).
MARIJA: „Hajde, tamo ti je sav alat, imaš još tri minuta).
(Međutim, Marija je muža tako jako gurnula da on i sam pada kada prevrne televizor koji se razbija uz tresak(.
MARIJA (uz plač): „I šta ću sada prokletniče!
Nema više mog rialitija, jao meniiiii!“
BLAGOJE: „Ićićeš u školu za ublažavanje agresivnosti, jer ćeš u suprotnom uskoro razbiti čitavu kuću“.
(Zavesa)
ŠESTA SCENA
(Milan besno upada u kuću i uz jak tresak na pod baca školsku torbu prepunu porno časopisa sa golim muškarcima.
Sadržaj torbe se rasipa i on počinje nekontrolisano da gazi po njemu).
SVETLANA: „Hej, braco, otkad ti koji si bubalica gaziš školsku lektiru?“
JELENA: „Oho, otkad si ti tako ljubazna prema Milanu?
Mora da ti je ljubav smekšala srce?“
MILAN: „Kakvo srce, kakva ljubav, kakva školska lektira!
Ovo što vidite je trebalo da bude moj kontrolni iz srpskog jezika, ali…
Ono što ćete tek videti je moj novi ponavljački staž!
Samo me zanima zahvaljujući kome ću najverovatnije ponavljati, a to još i nije sve!“
SVETLANA: „Ma, ne brini.
Nije mi se samo jednom desilo da 90 posto šanse za ponavljanje pređe u 100 posto šanse za prolazak razreda.
Jednostavno, moja vera u bajke je bila nepokolebljiva i mogu ti reći da se uvek isplatila“.
MILAN: „E, seko, ja nikada nisam verovao u bajke“.
SVETLANA: „Ooooogroman peh.
Sad mi je jasno zbog čega si tako često prošao loše, a recimo da si tek u prvoj petini životnog veka“.
JELENA: „Svetlana, ako si ti odgovorna za njegov današnji stres, sastaviću te sa ovim tepihom!“
SVETLANA: „Super, jednom sam se toliko napila da sam shvatila da nema ničeg udobnijeg od spavanja na tom tepihu“.
MILAN: „E, sad, postoji veći problem od moguće reprize ponavljanja razreda“.
JELENA: „Auh, čoveče, pa tvoja profesorica srpskog je nevina i u svojoj šezdesetoj, pa hoće da ti se osveti zbog činjenice da su je uzbudile slike iz časopisa“.
SVETLANA: „Onda ti definitivno preostaje da je oženiš kako bi pre suđenja regulisao situaciju“.
MILAN: „A pre nego što je oženim, nekako ću celoj Gimnaziji morati da dokažem da nisam gay“.
SVETLANA: „Nema veze, ne pravdaj se, nisi prva školska gay bubalica u istoriji čovečanstva“.
JELENA: „Nešto mi se čini da si mu ti draga podmetnula ovu mušku golotinju“.
SVETLANA: „Ma, naravno, preozbiljan je ovih dana, pa sam malo htela da ga razveselim“.
(Marija prekida razgovor, unoseći u dnevni boravak tek pristiglo pismo.
Ne gleda kome je poslato, otvara i počinje da čita).
MARIJA: „Dragi Milane.
Nadam se da ti neće smetati ako te nazovem „Mićo“.
O tebi sanjah sve ove godine našeg školovanja, ali nikada do danas ne poverovah da ću možda imati šanse.
Nije baš ispalo kako treba, ali tvoj blam je možda dobar uvod u našu moguću ljubav.
Nadam se Mićo da ćeš mi se uskoro javiti.
Mnogo te voli Marko i dozvoljavam ti da me u buduće slobodno zoveš „Markić“.
JELENA: „Ko je sad taj Marko?“
MILAN (uz bezobrazan osmeh): „Marko je gay frajer za koga se Svetlana odlučila pre nedelju dana.
Zato sekice dobro pazi“…
SVI OSIM SVETLANE (uglas): „Na kakve sastanke odlaziš, kakve intrige smišljaš i koje posledice te čekaju“.
(Zavesa)
SEDMA SCENA
(Jelena i njen otac Blagoje sede za kuhinjskim stolom.
Blagoje čita novine, a Jelena polako pijucka vino i šrafcigerom pokušava da pronađe gde se otvara budilnik).
JELENA: „Šta misliš tata, da li u ovoj državi postoji neki normalan časovnik?“
BLAGOJE: „Ne verujem da tako nešto postoji.
Do sada si trebala da primetiš da svi satovi u našoj državi kasne,baš kao i sama država“.
JELENA: „Tako sam i pretpostavila.
Da li je onda u redu da sutra odem kod direktora škole i da mu iznesem tu činjenicu kao opravdanje za moja, sve češća kašnjenja na posao?“
BLAGOJE: „Naravno da je u redu ako želiš da te odmah nakon razgovora odvede u ustanovu za duševno oštećena lica“.
JELENA: „Odustajem od takve zamisli.
Naime, ne želim svoju dušu da prinesem kao žrtvu rasklimanom državnom uređenju“.
BLAGOJE: „Kakve veze direktor tvoje škole ima sa časovnicima sumnjivog kvaliteta?“
JELENA: „Kako ne bi imao veze?“
Prvo sam dobila posao kao zamena trudnoj koleginici, a direktor već treće jutro mora da trči po školi i traži zamenu za mene kojoj budilnik već peto jutro otkazuje poslušnost“.
BLAGOJE: „Aha, znači, danas se konačno umorio od trčanja i zapretio ti je otkazom?“
JELENA: „Ne samo što se umorio od trčanja, nego je malo falilo da slomi kuk.
Koleginica istoričarka, velika vernica ga je jedva ubedila da je činjenica da ipak nije slomio kuk veoma srećna okolnost i da je to znak da i dalje treba da me zadrži na poslu“.
BLAGOJE: „Ok, u buduće ću morati da pripazim na tebe.
Zamisliću da si opet mala beba, pa ću te umesto časovnika buditi za posao“.
JELENA: „Oh, ako zamisliš da sam mala beba, moraćeš da mi spremaš doručak, pereš garderobu i svašta još da radiš za mene.
Znaš kako je, ja sam žena sa karijerom i dvoje dece, a tebi je u penziji baš dosadno“.
BLAGOJE: „Hm, samo što male bebe ne piju tri litre vina dnevno“.
JELENA: „Ok, računaj da sam mala beba modernog doba“.
BLAGOJE: „Čiji bivši muževi su se razbežali po svetu, najkasnije nakon mesec dana braka sa tobom.
Nego, ćero, kako bi bilo da pokušaš da postigneš sopstveni rekord u zadržavanju muževa?“
JELENA: „Polako tata.
Ne zaboravi da je drugi muž ostao nedelju dana duže od prvog“.
BLAGOJE: „Opasna si ti kad si im bila tolika pretnja da su obojica pobegla čak na drugi kontinent“.
JELENA: „Dobro si me podsetio!
Sad ću da ih zovem da mi pošalju neke kvalitetne časovnike koji neće kasniti!.
BLAGOJE: „A kako bi bilo da ja malo pogledam taj časovnik koga nikako da odšrafiš?“
JELENA: „Ma nemoj, pa da ga razbiješ kao mamin televizor pre neki dan“.
BLAGOJE: „E,taj tvoj sat mi više deluje kao masa koja će da se istopi nego da se razbije“.
JELENA: „Izvoli, samo moram da pazim da ga ne zalijem vinom“.
(Blagoje uzima sat i počinje da se trese od smeha).
BLAGOJE: „Draga moja ćero, ne bi bila ni velika šteta da ga zaliješ.
Ti si neki kućni budilnik zamenila za igračku“.
JELENA: „Zar hoćeš da kažeš da sam pet dana navijala običnu igračku?
Uostalom, odakle igračka sat u našoj kući“?“
BLAGOJE: Podsećam te da si tu igračku kupila jednom od svojih bivših partnera za koga tvrdiš da je postao opsednut igračkama, pošto je podetinjio pod stare dane.
Zatim ste raskinuli i nije bilo ništa od uručivanja poklona“.
(Marija, Svetlana i Milan u tom trenutku ulaze u dnevni boravak“.
JELENA: „Uh, tek sad ne smem da mu poklonim ovaj sat, čak ni kao lepu uspomenu na prošle dane“.
BLAGOJE: Zašto ćero, pa to bi bio baš lep gest sa tvoje strane“.
JELENA (mucajući): „Zzzzzato što je tttttaj čččččovvvvvek…
MARIJA, MILAN I SVETLANA (u glas): „Trenutni vršilac dužnosti direktora Jelenine škole“.
(Zavesa)
OSMA SCENA
(Marija otvara Svetlanin ormar i besramno pretura po njemu.
Svetlana joj prilazi trčećim korakom i cima je za ramena).
SVETLANA: „Šta to radiš dokona ženo!“
MARIJA: „Neću više da čujem taj izraz!
Ja sam članica ženskog kartaškog kluba „Preporod“ koji dnevno radi i po osam sati, tako da nisam dokona“.
SVETLANA: „Dokona, u trećem pubertetu, podetinjila, kako god hoćeš“.
BLAGOJE (iz pozadine, glasnijim tonom): „Grdno se varaš.
Ta je preskočila i prvi pubertet, pa ako je sad podetinjila, to bi baš moglo biti opasno“.
(Marija iz ormara vadi jednu mini suknju sa bluzom, kao i jednu svečanu haljinu).
SVETLANA (zaprepašćeno): „Stara, ne misliš valjda da ćeš moći da uđeš u tu suknju!
Preterala bi čak i da uspeš da je natakneš na nožni prst i da tako opremljena kreneš u cirkus“.
MARIJA: „Šta mi fali, zar nisam vidno smršala?“
BLAGOJE (ponovo glasnije iz pozadine): „Jesi, jesi, baš si lepo smršala, ali se to poslednji put desilo pre dvadeset godina!“
SVETLANA: „A ta haljina je moja maturska haljina.
Šta si sa njom nameravala da uradiš, da skrojiš šešir za neku odvaljenu prijateljicu iz kartaškog kluba?“
MARIJA: „Oh, a kako bi bilo da zameniš matursku haljinu?
Lenka je prošle godine završila Srednju školu, pa bi ti mogla pozajmiti svoju“.
SVETLANA: „Ti stvarno nisi normalna!
Predlažeš mi da pored moje nove svečane haljine plivam u odori debele Lenke!
BLAGOJE: „Da, ljudi bi pomislili da je Lenkina haljina prohodala i sasvim usamljena dolepršala na Svetlaninu matursku zabavu“.
(Svetlana Prilazi bliže Mariji i mazi je po kosi).
SVETLANA: „Bakičice, a da li si ti još uvek posvađana sa našim komšijom psihijatrom?“
BLAGOJE: „Jeste, ali kad mu večeras objasnim njenu situaciju, on će je zbog milosrđa i sam zamoliti da se izmire u najkraćem mogućem roku, pa da malo prošetaju do njegove privatne klinike“.
(Marija besno počinje da udara nogama o pod).
MARIJA (vičući): !Ako niste znali, bavim se humanitarnim radom!
Ova haljina i komplet suknja-bluza nisu za mene, već sam htela da ih prekrojim za lutku“.
BLAGOJE: „Aha, plašila si se da ne bi imao ko da ti pravi društvo na psihijatriji, pa si htela da opremiš jednu plastičnu lepoticu za takvu priliku?“
MARIJA: „Ne, nego sam htela tu lutku da poklonim našoj crkvi“.
BLAGOJE: „Pretpostavljam, kao opravdanje što si pedeset godina pljuvala po njoj.
Baš lepo iskupljenje, nemam reči“.
SVETLANA: „I šta bi crkva radila sa tvojom ludom lutkom?“
MARIJA: „Ne budi tako stroga dete.
Lutku bi dobila neka siromašna devojčica“.
BLAGOJE: „Sigurno misliš na devojčicu koja često gladuje?“
MARIJA: „Naravno, mislim na najugroženiju grupu dece“.
SVETLANA: „Samo, ne zaboravi bako da izgladnelo dete nema snage da se igra sa tvojim bezveznim lutkama“
(Zavesa)
DEVETA SCENA
(Svi ukućani osim Jelene sede sagnuti nad stolom, novinama i notesima za beleženje.
Drže olovke u rukama i mrmljaju sebi nešto u bradu).
SVETLANA: „Vidite ovo.
Skromno stojeći udovac traži ženu za kuvanje ipeglanje“.
BLAGOJE: „Taj oglas definitivno nije za našu Jelenu.
Ona da mu kuva, pegla i da se zadovolji njegovim skromnim stanjem, na šta god se to stanje odnosilo, zaboravite“.
SVETLANA: „Ne samo peglanje, kad sam bila mala, zbog pregorelih majica su me zvali:
„Mala sa roštilja“.
MILAN: „Auh, mlađi muškarac oženjen znatno starijom ženom traži ženu za seks i suživot“.
SVETLANA: „Nema šanse da i taj prođe.
Jelena bi svašta da proba, ali zatvor zbog robijanja znatno starije žene, ne verujem da želi“.
MARIJA: „E, ovo je pravi pogodak za moju devojčicu“.
SVETLANA (upada joj u reč): „Oh, naša devojčica, a kako čujem i mala beba od trideset pet godina može jedino da se utrpa u neki oglas, a i to sa vrlo neizvesnim ishodom“.
MARIJA: „Dakle, romantična duša nudi ljubav, cveće, bombonjere, večere, a za uzvrat traži pažnju i nežnost“.
BLAGOJE: „Da li si ti ikada Jelenu pitala da li voli cveće i bombonjere i šta radi sa njima kada ih dobije?“
MARIJA: „Ne, zaboravila sam i smatram da je to pitanje lična stvar pojedinca“.
BLAGOJE: „Jeste, jeste, bila lična stvar jednog od pojedinaca koji je sreo na pijaci i spazio da u tom trenutku prodaje cveće i bombonjere koje je dobila od njega“.
MARIJA: „Dobro, onda im ostaje uzajamna ljubav, a mi ćemo čoveku već reći da se ne troši na sitnice“.
BLAGOJE: „A, ne, tek to ne dolazi u obzir!
Tako je jednom pojedincu obećala ljubav, pa je on posle ovde došao da plače i tim plakanjem je probudio ceo komšiluk.
Naravno, taj komšiluk nam se još uvek smeje zbog Jelenine prevare i njegovog cmizdrenja po zgradi“.
MILAN: „aha, a prećutao si definitivno još jedan razlog za podsmeh povodom pomenutog slučaja“.
SVETLANA: „Da, da, Marija je morala da se ponizi i pozajmi papirne maramice za našeg plačka od komšinice sa kojom ne razgovara“.
MILAN: „Ima li neko baba sa kim ti konstantno razgovaraš?“
BLAGOJE: „Apsolutno, razgovara sama sa sobom kad misli da svi uveliko spavamo“.
SVETLANA: Dobro, i da li je neko sastavio oglas koji ćemo mi poslati u novine, kad već nema odgovarajućeg mladoženje u ponudi?“
MARIJA: „Žena dobrog srca i visokog obrazovanja traži srodnu dušu“.
SVETLANA: „Dopuna!!!
Žena dobrog srca koje se ne vidi na prvi pogled i zakasnelog visokog obrazovanja, traži srodnu dušu“.
MILAN: „Hm, misliš da nam ovo ludila što imamo u kući nije dovoljno, pa nam treba Jelenina muška kopija?“
SVETLANA: „Hajde, pa neće biti ni prvi, ni poslednji“.
MARIJA: „Prevarili ste se u računu“.
(Jelena upada u kuću).
JELENA: „Ko se prevario i u kakvom računu?“
BLAGOJE: „Ćero, upravo smo sastavili oglas za tvoju udaju“.
MARIJA: „Da, da, treba nam tvoj krevet, ali ne na određeno, već na neodređeno vreme“.
JELENA: „Ajoj, mene godinama bila sramota da vam kažem…
Naime, još uvek nisam dobila rešenje o razvodu sa drugim mužem, pa se bojim da tako nešto ne smemo da uradimo“.
MARIJA: „I koju sad poštu da proklinjemo, jurimo, tužimo, pozovemo na odgovornost?“
BLAGOJE, SVETLANA I MILAN (uglas): „Ustaj narode, pa pravo u Australiju i njihovu nesavesnu poštansku službu“.
(Zavesa)
DESETA SCENA
(Milan se usred noći priprema da u dnevnom boravku igra rukomet.
Gol pokušava da izradi od stiropora i novina).
„Blagoje ulazi u boravak).
BLAGOJE: „Au, što ti je jak taj gol.
Srušiće se čak i ako mu ništa ne budeš radio“.
MILAN: (Pripremajući se da započne igru) „Sa tobom ne razgovaram“.
BLAGOJE: „Mnogo ti je neozbiljno to nerazgovaranje kad mi to lično ponavljaš već tri sata“.
MILAN: „Jelenaaaaa, kaži svom ćaletu da me ostavi na miru, jer ne pričam sa njim!“
BLAGOJE: Jelena ti nije kod kuće.
Nego, kome je još palo na pamet da u dnevnom boravku usred noći igra rukomet?“
MILAN: „Svetlanaaaa, kaži ovom antisportisti da imam pravo da igram rukomet kad i gde hoću, a posebno ako mi je otkazana važna utakmica…
Kapiraš, hoću da se istresem!“
(Milan započinje utakmicu sa samim sobom i već jednim od prvih udaraca lopte pogađa kuhinjsku natkasnu i sebi pravo na nogu prosipa šerpu hladne vode“.
BLAGOJE: „E, bar ne moraš da ideš pod tuš kad se završi ta tvoja utakmica“.
(Svetlana i Marija ulaze u dnevni boravak da vide šta se dešava, a Blagoje uzima kuhinjski nož da iseče parče hleba“.
MILAN: „Pogledajte ga samo!
Hoće da iseče moju loptu!“
MARIJA: „Iju, nismo valjda došli do toga da u inat članovima porodice jedemo rukometne lopte!“
BLAGOJE: „Hej, mali, sa takvim živcima nećeš postati ni sportista kuće, a kamoli sportista godine“.
SVETLANA: „Milan je ipak sportista kuće, jer nikoga osim njega ovde ne zanima sport“.
(Milan i pored poplave koju je napravio, nastavlja da igra svoj rukomet).
MARIJA: „Biće on uskoro sportista nedođije, samo ako nam ovde sve poruši“.
MILAN: „Svi vi zavidite mom izuzetnom talentu“.
BLAGOJE: „Talentu koji niko ne vidi, a ti ga samo zamišljaš“
SVETLANA: „Talentu kome se svaki drugi dan otkazuje utakmica u tamo nekom šipražju“.
MARIJA (sažaljivo): „Ipak bismo mi kao porodica trebali da se sažalimo na našeg malog Milana i pružimo mu mogućnost da se iskaže“.
MILAN: „Na koga da se sažalite i ko je bre mali?“
(Milan loptu snažno baca u zid).
SVETLANA: „E, sad će komšije definitivno čuti za ZZOZ, tj. Zvezdu zidova ove zgrade“.
BLAGOJE: „Je li, hoćeš li da ti se taj go raspadne u snu?
Ipak si ti jedna nežna i dobra duša kad ti je žao da loptom uništiš svoje remek delo.
Hoću da kažem, tužna je sudbina krhkog i neaktivnog gola u jednom malom, dnevnom boravku“.
MARIJA: „Kada je tačno nastao problem između vas dvojice?“
MILAN: „Tačno Večeras u osam časova i petnaest minuta.
Rekao je da ga ne zanima ni zvezda, ni partizan, ni reprezentacija“.
SVETLANA: „Jupiiii, poznajem pravog državnog neprijatelja i pored svega, imam čast da sa njim delim životni prostor“.
BLAGOJE: „Mene jednostavno sport ne interesuje i to ne može promeniti ni ova noćašnja parada sa nesrećnom loptom i golom od stiropora“.
(Milan konačno pogađa gol i svo njegovo remek delo se raspada i upada u mokru baru vode koju je prethodno napravio).
SVETLANA UZ APLAUZ: „Juhuuuuuu, kakav prizor, pa naš stiropor i novinska hartija zajedno odoše u Milanovo jezero“.
(Zatim se začulo snažno kucanje o zid).
BLAGOJE: „Oho, Mićo, izgleda da ćeš konačno dobiti društvo za noćni rukomet“.
MARIJA: „Jao meni, opet ćeš mi policiju nakačiti na vrat!“
MILAN: „Ne brini, nakačiću je sebi, a ne tebi.
Ionako šef policije, kad god dođe u Gimnaziju, pred svima ponosno kaže“…
SVETLANA I BLAGOJE (uglas): „Da je Mića Matijašević njegov omiljeni probisvet“.
(Zavesa)
JEDANAESTA SCENA
(Svi osim Svetlane nestrpljivo čekaju svoj red ispred kupatila).
MILAN (dok lupa na vrata): „Hajde, više, završavaj tu biologiju!
Nisi jedina, ovde je užasna gužva!“
JELENA: „Hoćeš da kažeš da je naša Svetlana prikrivena bubalica i da sve svoje zadatke godinama završava u kupatilu?“
MILAN: „Kako ja to da kažem kad ocene ne kažu?“
MARIJA: To samo znači da je Svetlani biologija draža od ostalih predmeta“.
BLAGOJE: „To samo znači da je Milan provocira zbog poslednje, ozbiljne šanse za popravni“.
(Svi odjednom počinju da skakuću, da se prebacuju sa noge na nogu).
BLAGOJE: „Dete, da li si ti zaspala u tom kupatilu?“
SVETLANA: „Ne, nisam zaspala.
Upravo pišem novinsko saopštenje u kome se odričem rođene majke“.
MARIJA: „Zar to ne možeš da napišeš u nekoj drugoj prostoriji?“
SVETLANA: „Ne mogu, imam stomačni virus koji je očigledno i vas zahvatio, pa mi usput papir i olovka prave društvo“.
JELENA: „zašto da me se odrekneš, zato što nemam dovoljno novca da ti kupim zasebno kupatilo?“
(Svetlana pušta vodu, otvara vrata i polako izlazi iz kupatila.
Svi počinju da kašlju kada osete užasan miris, ali istovremeno svi pokušavaju da uđu u kupatilo, dok pritom snažno guraju jedni druge.
Blagoje se izmiče).
BLAGOJE: „Čekajte ljudi, pa ovo nie autobus.
MILAN: „Nije autobus, mada bi nam u ovom trenutku više odgovarao život na autobuskoj stanici, gde postoji nekoliko ovakvih objekata, plus žena koja ih održava“.
(Jelena zatim uspeva da uđe u kupatilo i za sobom zatvori vrata).
SVETLANA: „Ha, zna ona dobro zašto je pobegla unutra“.
MILAN: „Naravno, da proveri tvoj naučni rad iz biologije“.
BLAGOJE: „Hm, zar mi danas nakon ručka nismo pojeli Jelenin prvenac u oblasti slatkih kolača?“
MARIJA: „Ne zamerite joj, baš se potrudila“.
SVETLANA: „Bogami, ja ću joj ite-kako zameriti, jer sam zbog ove stomačne eksplozije morala da odložim sastanak sa Milošem.
Ej, taman pronađem pravog, kad ono, nuklearna katastrofa u mojoj kući“.
BLAGOJE: „Kakve veze sa tvojim Milošem ima naša nuklearna katastrofa ako on ne mora da je udiše?“
SVETLANA: „Naravno da ima veze, jer me je sramota da mu kažem istinu zbog koje sam izostala sa sastanka“.
MILAN: „Ok, ne moraš da mu kažeš da je Jelena napravila stimulans za stomak.
Reci mu naprosto da si morala da učestvuješ u kolektivnom čišćenju septičke jame.
Biće sigurno ponosan zbog tvog radničkog duha!.
(Jelena izlazi iz kupatila, a Milan ulazi).
JELENA: „Pomerite se, žurim na posao“.
SVETLANA: „Aaaaaa, ne ideš ti nigde!
Kaži nam od čega si napravila onako divan kolač?“
BLAGOJE: „Stvarno ćero, kaži nam recept, pa da ga prodajemo po alternativnim medicinskim ustanovama“.
SVETLANA: „I nazovemo ga bolja probava“.
MARIJA: Užasno si prosta“.
SVETLANA: „Nisam prosta, već samo kratko i jasno objašnjavam svrhu našeg proizvoda“.
(Marija odlazi u kuhinju da vidi od čega je Jelena napravila kolač“.
MARIJA (glasnije iz kuhinje): „Oh, sad mi je jasno!
Dete, umesto kave si samlela biber, a umesto praška za pecivo si upotrebila čaj od sene“.
(Milan izlazi iz kupatila).
MILAN: „biće dobro ako umesto šećera nije upotrebila“…
SVI OSIM JELENE (uglas): „Otrov za bubašvabe ili pacove“.
(Zavesa)
DVANAESTA SCENA
(Svetlana utrčava u kuću i maše ljubavnim romanom sa kioska).
SVETLANA: „Jupiiiiiiiii!!!
U sedamnaestoj godini sam postala zvezda ljubavnog romana!“
MILAN: „Aha, ljubavnog romana koji se prodaje zajedno sa žutom štampom“.
BLAGOJE: „I zamisli da taj roman jednog dana dobije nobelovu nagradu“.
MILAN: „Nisam baš siguran da je nobel svoje finansije predvideo za tripovanje i glupost“.
(Svetlana otvara roman i pokazuje svima njegove stranice).
SVETLANA: „Vidite stvarno, glavni junaci su Miloš i Svetlana.
On studira književnost, a ona pohađa frizersku školu“.
JELENA: „A pošto ti definitivno nisi napisala taj roman, po nekoj tvojoj zamisli bi trebalo da je to učinio tvoj dečko Miloš“.
MILAN (u čudu): „Cccccccccccccc, pa taj njen Miloš ne zna da sastavi ni tri poštene rečenice, a kamoli da napiše i takav ljubavni roman“.
BLAGOJE: „Hoćeš da kažeš da je u tom slučaju književnost upisao kod privatnika?“
MILAN: „Ili pak u mašti kako bi zadivio našu naivnu Svetlanu“.
SVETLANA: „Nedostižna golubica, oh, kako divan naziv romana!“
JELENA: „I, jesi li ti pročitala taj roman?“
SVETLANA: „Naravno da sam ga pročitala.
MILAN: „Super, to je tvoj čitalački prvenac, zapravo životna lektira“.
SVETLANA: „Sada ću i da ga prepričam.
Ugledao ju je ispred školske garderobe kada je došao po mlađeg brata.
Toliko se zaljubio da mu je pozlilo.
Ona je bila njegova nežna golubica koja mu je izmicala sve do jednog lepog dana.
Tada joj se pramen kose nemilosrdno zakačio za kvaku vrata one iste garderobe u kojoj ju je prvi put ugledao“.
MILAN: „I od tada njih troje žive veselim, romantičnim životom“.
SVETLANA: „Marš, kakvo troje, moj Miloš ne voli trojke“.
MILAN: „Ona i on, tj. Ti i on plus pramen kose, koga nikako ne smeš da zaboraviš, jer je odigrao sudbonosnu ulogu u njihovom zbližavanju“.
SVETLANA: „Ah, ne znam sudbinu pramena kose“.
JELENA (u čudu): „Ccccccc, baš nepotpun roman“.
MILAN: „A i ne slaže se sa realnim stanjem stvari.
To sam odmah video po naslovu“.
BLAGOJE: „Meni se čini da ovde naslov zapravo najviše vredi“.
MARIJA: „A možda se kod Svetlane i Miloša zaista obistini cela ta priča“.
MILAN: „Da, da, svakako u nekom drugom životu, kad Svetlana postane nedostižna golubica, a ne kao što je sad Hvatačica frajera na svakom drugom ćošku“.
SVETLANA: „I onda ti nama nešto reci o zavisti“.
MILAN: „Ok, idi na filološki da vidiš da li Miloš stvarno studira književnost“.
SVETLANA: „Šta time hoćeš da kažeš“.
MILAN: „Hoću da kažem da ne bi mogla da postigneš ni obilazak osnovnih škola iz kojih je tvoj Miloš izbačen.
Onda je logično da je preskočio Srednju školu, a na fakultet kao student baš i nije mogao upasti“.
BLAGOJE: „Osim možda kao pripadnik kriminalne bande“.
SVETLANA: „Aha, znači, ovaj roman ipak nije za mene?“
SVI OSIM SVETLANE (uglas): „Jeste za tebe, ali ti definitivno nisi zvezda tog romana“.
(Zavesa)
TRINAESTA SCENA
(Marija vuče Jelenu za uši i tako sa njom besno hoda po kući).
MARIJA: „E, sad mi je stvarno svega dosta!“
MILAN: „Tek sad ti je svega dosta?“
(Blagoje pritrčava Jeleni i Mariji).
BLAGOJE: „Hej, šta to radiš!?
Nema razloga da je ponižavaš“.
(Blagoje ih teškom mukom razdvaja, ali Marija Jelenu hvata za ramena i prislanja je uza zid)
MARIJA: „Slušaj me sad!
Više nema dolaska kući nakon deset uveče“.
MILAN: „A šta ćemo sa njenim višednevnim odsustvima kada je reč o novom tipu ili seminaru?“
MARIJA: „Nema više novih tipova, a na seminare je ja u buduće pratim“.
BLAGOJE: „Uh, gore će se obrukati sa tvojim ponašanjem u javnosti nego da ima novog tipa svaki drugi dan“.
SVETLANA: „Žalim slučaj, da jedna profesorka ima roditeljsku pratnju u svojoj trideset petoj“.
MILAN: „Taman da je i kolege smatraju malom bebom“.
(Blagoje izlazi iz kuće i Marija koristi novu priliku da Jelenu ponovo povuče za uši i tako je vodi po kući).
MARIJA: „Da li čuješ šta ti govorim, nećeš me više sramotiti po komšiluku i okrugu!“
JELENA: „Ženo, pusti me na miru, začepila si mi uši“.
MILAN: „Stvarno je pusti, jer ćeš u protivnom morati da je učlaniš u Savez gluvih“.
MARIJA: „Zašto si se Simiću javila noćas u dva sata?“
JELENA: „Zato što je čovek prošao pored mene i pristojnost mi je nalagala da mu se javim“.
MARIJA: „A Petroviću preksinoć tačno u ponoć, zašto!?“
JELENA: „Komšija Petrović je bio mrtav pijan i trebala mu je pomoć da dođe do stana“.
MARIJA: „A zašto si komšiju Lazića pozvala na kavu dok mu je žena bila na poslu!“?
JELENA: „Komšija Lazić je moj školski drug, a njegova žena nije bila na poslu, osim ako kao posao ne računaš njen boravak u krevetu komšije Petrovića.
Zbog njega je dobila i otkaz, jer su ih uhvatili na delu u njenoj kancelariji“.
MARIJA: !A jesi li o tome obavestila tvog školskog Lazića?
To je tvoja komšijska i drugarska dužnost?
Uostalom, otkud ti znaš šta radi Lazićeva Žena?!
JELENA: „Nisam ni u školi praktikovala tužakanje, pa neću ni sad.
Znam na kakvom je poslu Lazićeva žena otud što sam pre neki dan u tranvaju čula telefonski razgovor u kome se komšija Petrović pijano hvalio svojim takozvanim poduhvatima!.
MARIJA: „Žene iz komšiluka kažu da si prenapadno ljubazna prema njihovim muževima.
Da li stvarno za tebe ne postoji ni jedan slobodan čovek?“
(Jelena konačno i snažno gura Mariju od sebe).
JELENA: „Pusti me na miru i bolje ti je da pogledaš zašto je Blagoje otišao od kuće“.
SVETLANA I MILAN (uglas): „Otišao je da se pozdravi sa Desom koja se prekosutra vraća u London“.
(Zavesa)
ČETRNAESTA SCENA
(Marija hoda po kući, nešto mumla, tapka po kućnom nameštaju, zaviruje pod sto, u uglove kuće, rastvara zavese).
JELENA: "Mama, šta to tražiš, mrvice za ptice ili?"
MARIJA: "Javi se, ubiću te ko muvu svega mi, samo ako mi se ne odazoveš!"
BLAGOJE (iz spavaće sobe): "Ženo, uspela si da postigneš da ni papagaj Sima više ne razgovara sa tobom".
MARIJA: "A sa tobom ću nasamo da se obračunam, znaš li kako ću da te išibam!?"
BLAGOJE: "Hej, ovo ti nije škola, a i da jeste, da si i dalje učiteljica, dobila bi momentalni otkaz zbog takve agresije prema deci".
MARIJA: "Samo što ti nisi dete, već višedecenijski preljubnik".
(Marija ispod stola vadi cipelu i iznosi je na svetlo).
MARIJA: "Aha, ovo je njena cipela.
E, Blagoje, neću te šibom, već cipelom u glavu, da ti osvežim vijuge".
JELENA: "Ne, to je moja cipela".
MARIJA:"Nema više pravdanja bludnih radnji u ovoj kući, jesi li me čula!?"
JELENA: "Ako ti je tako lakše, stalno te čujem, a skoro nikada ne razumem o čemu govoriš".
(Marija ulazi u spavaću sobu i udara mesto pored koga Blagoje leži".
MARIJA: "Hej, ako si ovo ti, baš si se ugojila!"
BLAGOJE (smejući se): !Aaaaaa, pa ti od Milanove dve putne torbe za ekskurziju pomislila da je Desa.
Nema šta, moraćemo večeras komšiju psihijatra da pozovemo na večeru".
(Marija skida jorgan sa Blagoja i putnih torbi, uviđajući da _Blagoje ima pravo).
(Svetlana ulazi u sobu).
SVETLANA: "Ipak ti Bakičice otvori torbe i proveri da se Desa nije rasporedila po njima".
(Iz ormara zaista svi čuju upečatljivo šuškanje).
(Marija prilazi ormaru, pokušava da ga otvori i shvata da je zaključan).
MARIJA: "Aha, znači, propalice, tamo se kriješ!"
SVETLANA (uz osmeh): "Oh, Blagoje, zar si zaključao desu u vašem bračnom ormaru?
Nisam znala da se tako često ispod maske šaljivdžije krije jeziv nasilnik".
(Blagoje pruža ključ prema ženi i ona ga uzima).
Marija: "Sad ćeš ti dobiti svoje.
Neće ti pomoći ni muž Englez, ni ljubavnik iz Srbije, čak ni ako se Engleska i Srbija ujedine u novom Savezu".
(Marija otključava ormar iz koga izlazi miš".
MARIJA (uz vrisak): "Aaaaaaaaaa, zovite policijuuuuuuuuu!!!
Miš će mi pojesti svu garderobuuuu!"
BLAGOJE: "Uh, ako zbog miša pozovemo policiju, Milan će definitivno izgubiti uvažavanje policijske službe.
Nego, ženo, kako bi bilo da ti usvojiš tog miša?!
SVETLANA: "Da, da, odlična ideja!
Postaćeš mnogo nežnija i"...
(Jelena ulazi u sobu).
SVI OSIM MARIJE (uglas): "Imaćeš koga da vaspitavaš".
(Zavesa)
PETNAESTA SCENA
(Svi ukućani su se skupili oko gitare).
MILAN: "I sada, nakon svega, plesnih škola, lažnih prevara i ljubavnih romana, igranja rukometa u dnevnom boravku, možda je vreme da sami sebe spevamo".
SVETLANA: "E, pa, ne verujem baš da smo toliko slavni".
BLAGOJE: "Ali, imamo pravo na pesmu, zar ne, na to svako ima pravo".
JELENA: "Već vidim zlatnu ploču porodice Matijašević u Milanovoj mašti".
MILAN: "Za početak evrovizija, za zlatnu ploču ima vremena".
SVETLANA: "Koju nam usput neće dodeliti država, već mi sami kada prodamo kuću i naručimo zlatnu ploču u zlatari".
MARIJA: "Ne budi takav pesimista.
Zar stvarno svaka naša priča mora da ima dežurnog pesimistu?"
MILAN: "Ok, da bismo došli na evroviziju, moramo osnovati bend".
BLAGOJE: !I taj bend će se zbog nedostatka talenta za pevanje u našoj porodici, zapravo zvati "Gluvi ugao".
JELENA: "Da, tako intenzivno ćemo zamišljati naše solističke koncerte da ćemo imati utisak kao da se oni uistinu održavaju svakog meseca".
MILAN: "Uh, solistički koncerti svakog meseca, pa to nemaju ni velike svetske zvezde".
SVETLANA: "Ljudi, ne punite mu glavu slavom.
Utripovaće se i odlučiti da zbog slave u Gluvom uglu napusti školu.
BLAGOJE: "Predlažem da Marija bude šef orkestra.
Ona je takav antitalenat da ćemo moći da joj podvalimo bilo kakvu ideju".
MARIJA: "Jeste, jeste, a ti ćeš u tom slučaju biti glavni plesač benda i bez plesne škole".
JELENA: "Taman da kad moji klinci preteraju sa školskim žurkama, zovem sastav Gluvi ugao da zatvori žurku i rastera đake.
Dakle, ipak ćemo imati neku humanu ulogu u društvu".
MILAN: "Dobro, a sad konačno, kada niko ne mora da se javlja nepostojećim švalerima, da po kući lovi nečije bivše ljubavi, zamišlja da je zvezda ljubavnih romana sa kioska, da mi isprobamo našu muzičku biografiju".
SVI OSIM MILANA (uglas): "Svaka čast Milane.
Šef lokalne policije će definitivno biti ponosan na svog omiljenog probisveta".
(Zatim se oglašava gitara sa uvodnom melodijom porodične himne koju ukućani pevaju).
MUZIČKA BIOGRAFIJA PORODICE MATIJAŠEVIĆ
Mi nemamo veze sa realnim svetom.
Razumni nas smatraju prevelikom štetom,
al'' bez trunke zlobe ponavljamo svima
da je vrlo zabavan život u oblacima.
Zbogom logiko, nemoj da nas tražiš.
Kasno je da stare grehe sad ublažiš.
Kad si nam trebala, od tebe ni traga,
pa nam zbog izdaje više nisi draga.
Zbogom logiko, stiglo je rešenje
da je s tobom nemoguće naše pomirenje.
Zato zaboravi čudnu priču ovu.
Čuješ li da gnjavatori uporno te zovu!?
A sve je počelo strašnom dijagnozom,
histerijom, frkom, konstantnom nervozom
kada smo saznali pravo stanje stvari,
da zdrav razum za nas odavno ne mari.
Ipak, nakon šoka, došli dani bolji.
U svetu snova, sve nam je po volji.
Mnogi nam zavide, jer istine ima
u tom da je lepši život u oblacima.
(Zavesa)
(Kraj pozorišnog komada)