Nevernicka molitva

Ne otkrivaj se ako je to štetno
za okolinu, za one koje voliš.
Ne reci nikad tajnu svoje duše
i ćuti večno, u podmuklom boolu
koji te razdire, ali druge štedi.

Poštedi majku, poštedi oca,
ne daj da znaju kakvu tajnu nosiš,
a onom' ko ti je uništio nadu,
nikad za uzvrat ne pružaj osvetu.

Nisu ljudi krivi što te ne shvataju.
Kriva je sudbina što si drugačiji,
a ti si kriv što ni za šta na svetu
ne bi pokušao da promeniš sebe.

I, onda, trpi sulude principe,
nikog ne opterećuj, ne daj da znaju.
Reči neka ostanu prigušene u tebi,
čak i ako zbog svega platiš životom.

Radije trpi nego da te savest
kida dok se svetiš i zlobuješ zlobom,
samo zato što ti naopako ide,
Što si ostao neostvaren i gnevan.
u tom jednom, nesrećnom životu.

I dok trpiš, ne zavaravaj se
da će novi život doneti ti sreću,
jer ti si nevernik, bez nade za bolje.
Vera u savest je sve što sada imaš.
Kakve li ironije, za sve poput tebe.

Vic forma u knjizevnosti

Razmišljam o kratkim formama u književnosti, pa sam stoga došla na ideju da se prizna vic forma.

U redu, neki vicevi i priče mogu da imaju istu dužinu, ali su romani sve kraći.
Elem, još malo ćemo stići do romana koji imaju tri stranice, pesama koje imaju četvrtinu stiha i priča koje se završavaju na pola rečenice.

Ok, rećiće te da su tri stranice nečijeg tzv. kvalitetnog romana bolje od neke stare i izanđale mega knjige koju čitamo čitavog života, prosto zato što nas mrzi da čitamo, ali čemu to otaljavanje pisane reči?
Da li ćemo pisanu reč još malo poistovetiti sa olimpijskim sportovima tipa atletika, pa ko brže napiše, taj je prvi.
I ok, prijavi se neko tako na to takmičenje, ispsuje vas na tri stranice i postane čuveni pisac romana, priznat i na ovom i na onom svetu.

Opet vas pitam ima li to smisla?
Za moj ukus prejadno, čak i uvredljivo.

Doduše, tome će se radovati oni koji čitaju da bi se okolo hvalili kako su nešto pročitali, pa je veoma moguće da će godišnje pročitati nekoliko hiljada tih, trostranih knjiga.

No, bolje da ovo polako privodim kraju, jer sam sve ogorčenija, što mi više odmiče pisanje i razmišljanje na temu kratke forme.
I sama je pišem, ili sam je pisala, ali frazu tipa:
Noćas ću te...
nikada ne bih nazvala pesmom.

Ako svet tim tempom nastavi da srlja, školu ćemo završavati za pola sata, (svaki razred po tri minuta).
O tome da će svako biti romanopisac, da i ne pričam, onako, u prolazu, dok u pekari budemo brisali ruke od masnog bureka.
Razume se, pisaćemo na papiru od bureka, a ako ne bude papira, valjda će se naći neka, već korišćena salveta.

Onda, vidimo se na siromašnim stranicama vic romana, u blic školskom sistemu i u pekari budućnosti!!!

zelim da se izvucem

zdravo državo.
Šaljem ti ovo pismo u nadi da ćeš me izvući, da ću se izvući, ili pak, da ćemo me zajedno izvući, tj. da ćeš mi pomoći da se izvučem.

Pitaš se odakle to treba da se izvučem, u tebi tako savršenoj?
Uh, pa kad me već povlačiš za jezik, treba da se oslobodim frustracija i poremećaja svih mogućih oblika,
o ostalim jarugama da i ne govorim.

Veruješ li da sam malo zastala, zapitala se i razmišljala da li da upotrebim onaj sočniji izraz umesto blede jaruge?
Da, jaruga nije ništa naspram onoga što sam htela da kažem, s obzirom na to da mi psovanje uživo, nije nikakva nepoznanica.
Uh, samo da me čuješ kako psujem, čestitala bi mi na suzdržanosti, a u toj oblasti sam zasigurno prava beda.
Skoro čista nula, veruj mi.

Elem, sad je red da ti nabrojim moje muke, jer sam te valjda uverila da teškom mukom glumim finoću, samo, nisi ti razlog.
Razlog je pisanje koje ne želim da okaljam do krajnosti.

Evo, ovako:
Pre svega želim da se izvučem od glume, iz bilo kakvog oblika foliranja.
Razumeš, ne bih ni da se foliram, mada, ne bih ni da puno gori svet od mene, blati moju muku i revolt.

Potom, želim da se izvučem iz posledica koje mi donosi moja plahovita narav, a da opet ne postanem nekakav poltron koji stalno ponavlja kako si ti divna i kako nigde nema boljeg utočišta, niti veće moralne potkovanosti.
Laganje mi stvarno ne ide dobro, a ti ćeš valjda izmisliti neki način da me smiriš i izvučeš.

I, nije to sve draga državo.
Baš sam na dnu, pa moram da nastavim.
Postoji jedan vrlo težak problem.
Elem, otkad znam za sebe, previše toga primećujem.
Malo onih unutrašnjih sitnica koje ljudi donose, pored mene prolaze neprimećene, naravno, na moj račun i način, na tvoj nikako.
I razume se, želim da se izvučem iz sveobuhvatnog primećivanja ljudskih pakosti, glupavila i sl.

Najzad, u nadi da neće biti nastavka ovog serijala, želim da se izvučem od toga da malo-malo, nezasluženo sažaljevam ljude.

I, sad, ti misliš da hoću da postanem tvrda, zatupljena i mutava?
Sigurna si da samo nekakav stručnjak kome si ti dala diplomu, može da mi pomogne lekovima čiji je rok trajanja istekao još pre nastanka prve od mogućih ihahaj država sa ovih balkanskih prostora, ili da se ne izrazim oštrije, pošto nema šanse da se pri solidno čistoj svesti služim govorom mržnje.

E, pa, tebe mrzi da razmišljaš, pa je mnogo toga u šta si sigurna, čisti promašaj.
Znam da veruješ u onaj običaj da nepodobne treba otaljati, tj. smandrljati tako što ćeš ih poslati kod nekog stručnjaka koji ponekad možda i nije stručan onoliko koliko bi trebalo.
Međutim, tamo ću otići kad se meni bude išlo, a ne kad se tebi prohte da ja odem, pošto se, pogađaš, radi o meni, a ne o tebi.
Ako me pamćenje i utisci dobro služe, prečesto se ponašaš prema građanima čak kao da se ne radi ni o tebi, ni o njima, već o tamo nekom starom gvožđu iz praistorije sa neke šklj planete.

Uh, baš sam oličenje blagosti...
Daleko je to i ispod ranga starog gvožđa.

No, smisli ti nešto originalnije.
Daj mi posao, da ne dokoličarim.
Evo, recimo, da ujutru idem na posao, ne bih imala vremena za ove brbljarije, pa sad ti vidi šta je bolje, da radim ili da te zj napismeno.
Eto ti razloga zašto me treba izvući od mog anarhizma, destrukcije, satire, dokoličarenja i promenljivih faza.
Danas ću napisati emotivnu pesmu, a sutra ću da bodem i gorim u sarkastičnom ushićenju, a kod takvih se nikad ne zna šta je sledeće.

Slobodno u pomoć pozovi svoju sestru crkvu.
Ako sam dobro upućena, mnogi verujući smatraju da je moguće izvlačenje i iz najneverovatnijih situacija, pa izvolite.
Vidimo se u nekom naučnofantastičnom romanu, ti državo, tvoja sestra crkva i ja, na završnoj svečanosti masovnog izvlačenja iz svega i svačega.
Tamo će nam se pridružiti svi bolesni, siromašni, slepi, gluvi i nemi, svi devijantni, svi seksualno različiti i svi ateisti, pa ćemo postati potpuno normalni i bogati, u naučnofantastičnom romanu, naravno,
ili, uuuuuuuuuupsssssssss, u tvom TV dnevniku.
Sve u svemu, kad bi izvlačenje bilo tako moguća pojavica, naučna fantastika ne bi ni postojala.

Surova secanja

Mnoga su sećanja ostala u nama,
Nakupljala se, bolela,
Neizbledevši nikad',
pomerila nas iz osnova,
poručila da više ništa nije isto.

Zavaravali smo se da je sve prošlost koja bledi,
da će budućnost učiniti svoje,
a onda nas je iznova stizalo,
pretilo, razdiralo, kao bez duše.
kupalo nas je suzama i uznemirilo drhtajima.

Ćutali smo i trpeli naša sećanja,
nesvesni da patimo zbog njih
i da ih trpimo, uvek istom snagom,
jer varke su lagani tereti dok traju.
Varke su nešto što bledi i nestaje,
a ne sećanja koja nas pomeraju,
podsećaju na bol i sreću,
dozivajući ljude i uspomene,
nekim, tako... jezivim krikom
na koji uglavnom nema odgovora,
neračunajući stare rane
čiji je otvor uvek sve dublji.

One krvare, peku, ubijaju,
jer događaji i glasovi odzvanjaju bez prestanka,
bez šanse da se sve vrati,
da naši ožive, čvrsto nas grleći
nakon rastanka koji nije večan,
da svi okaju stare grehe,
vrativši zdravlje, mladost i sreću,
protkanu bezbrižnošću i idealima
čija snaga je iskrena samo prvi put.

Najzad nas sećanja potpuno odnose,
pobedivši nadmoćno sve naše zablude
da će sve biti kao nekad
i poručivši svojom surovošću
da nema varke koja se ne plaća,
Niti života koji ne ugasne.

Lepi moj

Oooooooooohhhhhhhhhh, kako si lep...
Svaka bi te poželela dok te dobro ne upozna.
Svakoj će zastajati dah dok ne shvati koliko si dosadan, neinteligentan, hladan i naravno, loš u krevetu.
Ti si za pokazivanje rodbini, komšijama, najboljim prijateljicama koje će, ako ne progovoriš, na licu mesta riknuti od zavisti.
Međutim, ako progovoriš...
E, to je već druga priča.
Ako progovoriš, ništa me neće spasti od masovnog sažaljenja svih gore pomenutih.
Zato, lepi moj, da ja tebe obučem, očešljam, okitim kao novogodišnju jelku, namirišem, pa pravo u muzej za lepe i dosadne ljude.
htedoh reći: "isprazne", ali se smrtno uplaših da me nećeš razumeti.

I tako...
neka ti posetioci muzeja posvete svu moguću pažnju, mrseći ti kosu, tepajući ti i tapšući te po ramenu, pazeći pritom da se ne isprljaš, da miris parfema i šampona ne izgube na postojanosti, da ti ne pokidaju ukrase, a ti za to vreme možeš sve, samo nemoj da progovaraš, preklinjem te, jer u tom slučaju postoji ozbiljna opasnost da završiš na ulici, bez obzira na svu lepotu, nakinđurenost i namirisanost.
Pitaš se šta ću ja bez tebe?
Ma, ne brini.
Ako ništa drugo, naćiću nekog od koga se naizgled plaše i pokvareni tranzistori, ali će taj bar biti koliko toliko zanimljiv.
Eto, vidiš lepi moj kako sam skromna.

Onda, zbogom.
Nadam se da te neću čak ni slučajno sresti u nekoj narodnoj kuhinji.

O tebi sve najgore

o tebi sve najgore u svakom trenutku.
Rećiću da si nezahvalni kreten,
najveća glupača, krmača kakve nema.
Reći ću da si u krevetu strava i užas.
Setiću se svih negativnih pojedinosti iz kreveta, sa stola, iz društva,
pa čak i iz bolesti,
i sve ću preuveličati do neopisivih razmera.

Onda pokušaj da pretpostaviš šta će tek o tebi misliti oni koji cene moj sud,
oni pred kojima ću ti dugoročno zatvoriti vrata,
čak i ako ti od njih bude zavisio život,
ako ostaneš bez ikoga.
Preplašiću ih usled svoje slabosti.
Preklinjaću ih da ti se ne približe
i izmisliću da si kurvetina,
ružna, debela spodoba koja plaši i lišće na grani.
Potrudiću se baš kod onih koji te ne znaju, da te ne upoznaju.
Onima koji te znaju, već ću videti šta ću kazati,
ali to sigurno neće biti ništa lepo.

I tako...
Željni senzacije, ljudi će me pažljivo slušati,
jer neće znati da te još volim,
da mi je bol izobličio razum,
da sam duševni ološ koji nesmetano hoda po zemlji
i prosipa uvrede na račun onih sa kojima je delio najlepše trenutke,
da me ubija sopstvena nemoć, sopstvena beznadežnost.
I neću se izvinuti ni tebi, ni njima,
a kako i da osetim grižu savesti
dok gubim dušu, dok se rastajem od sebe.

P.S. Posvećeno svima onima koji pričaju loše o bivšima.

Anti-nagovor

Zamislite da vam neko s vremena na vreme šalje političke članke određenog tipa, u nadi da ćete iz osnova promeniti sopstvenu ideologiju.
e, pa, ako je nesvesni cilj te rabote u mom slučaju bio da ojača onaj najmračniji deo sarkastične mene, onda bingo, uspelo je, hvala puno na dobroj volji.
Da, sigurno se i vama dešavalo, ali stvarno, da li ljude zaslepljenost sopstvenim idejama, ili pak krajnja naivnost podstiču da se bave tako komično-tragičnim poslom?
Ok, jedan e-mail ne košta puno, pa opet, ko još ima vremena na bacanje?
Očigledno da ga ja imam čim čitam takve gluposti koje će me navodno promeniti iz osnova, ako bude sreće...
Uh, opet taj prokleti sarkazam, jer takve sreće nikad, niti je bilo, niti je u naznakama za deset narednih milenijuma.
Međutim, ah, to "međutim"...
Svako bi iole misleće biće bilo radoznalo da čuje kakva mu se to promena predlaže, na šta se to ono nagovara i šta mu se prigovara?
elem, ja ponajviše bolujem od Jugo nostalgije i ateističkih pogleda na svet i onda mi se kao terapija preporučuju članci koji u većini slučajeva vrve od najrazličitijih oblika mržnje i divljaštva.
Ljudska tuga se samo prilaže kao dodatni argument, zašto bismo nekog ili nešto trebali mrzeti, zašto bismo u nekog ili nešto trebali verovati, zašto bismo nekog trebali isprebijati ni krivog, ni dužnog.
I sad...
Umesto da me izleče, ja iznova dodatno oboljevam.
uvek imam odgovor na sve na šta me se nagovara, a rezultat je poguban za onog ko pokušava da me preporodi, jer, niti sam postala vernik, niti sam prestala da budem Jugo nostalgičar.
Stvarno, kako bi bog reagovao kad bi me pogledao?
Mislim da bi bio veoma uvređen što sam mu dovedena ovako grešna, sa izrazom na licu tipa:
"Opet sam pukla, ništa me ne pitajte"...
A Jugo nostalgija...
Tu je upalio takozvani anti-nagovor dok sam još bila klinka.
Pitala sam se zašto ljudi o tome pričaju kao da je reč o nekoj sramoti i onda, ehhhhh!!!
Srce mi se slomilo kad sam se malo uputila, kad sam se setila svog detinjstva i spoznala šta smo izgubili.
Inače, ne sećam se kad me je neki članak poslednji put nagovorio na promenu mišljenja.
Čak, naprotiv, uvek to: "Naprotiv".
Ljudi bi zaista trebali da se ohlade od prošlosti u kojoj dobar deo zaluđenika nije ni učestvovao, pa da se okrenu svojim poslovima, umesto što raznim pamfletima druge ljude uznemiravaju i time pokušavaju da u njima naprave totalni preokret.
Nije svaka ideja posledica labilnosti.
Kažete da je onda reč o posledici do koje dolazi zbog neupućenosti?
Ma, nemojte, moliću lepo.
Vi koji se bavite preobraćeništvom ste totalno upućeni?
Hm, što se mene tiče, baš ste promašili.
Čak sam zbog vas došla do ovog nezgrapnog naziva teksta:
anti-nagovor...
Znam da zvuči rogobatno, ali kako drugačije da vam objasnim vaš neuspeh, ako vama nešto i može da se objasni, a da pritom dodatno ne pop...te i tako isfrustrirani nekom ne učinite nažao.

Suocavanje sa sobom

zamisli da je sve u životu jednostavno,
da ne postoje pitanja i lutanja,
da nema u nama nijedne nedoumice.
zamisli da sve ide glatko.
Možda ćeš reći:
"To bi zaista bilo sjajno",
ali ako malo bolje razmisliš,
ako imaš nešto dubine unutar sebe,
znaćeš da je savršenstvo potpuno izvan realnosti
i pitaćeš se sa nešto čuđenja i podsmeha:
"Šta nije u redu sa onima koji se zavaravaju da je sve idealno?"
"Šta se dešava kada tu varku zameni stvarnost?"
I onda ćeš možda shvatiti da je tzv. savršenstvo
produkt čiste dosade i gnusnih laži.
I biće ti drago što nisi savršen,
što imaš bezbroj mana, pitanja i nedoumica,
što ćeš se često suočavati sa teškim odlukama
koje će najzad doneti i nešto pozitivno.
I kada te jednom ne bude,
otićićeš suočen sa sobom i drugima,
prihvatajući istine, a ne zablude i...
Nećeš sa sobom odneti sramno saznanje da te je ubila dosada.

dr.razmišljanja i nezameranja

Kad odlučiš da me pitaš za mišljenje, pazi da to ne bude samo jedna tema, jer možeš užasno da me povrediš.
Zašto da me povrediš?
Kako zašto?
ne misliš valjda da imam mišljenje samo o jednoj stvari, ili da tebi treba da bude važno samo jedno moje mišljenje?
Evo, dajem ti slobodu da me pitaš šta mislim o svemu, da, dobro me čuješ, bukvalno o svemu, jer sam ti ja univerzalna osoba kad je reč o mišljenjima na sve moguće teme.
Znaću da ti kažem da li je određeni lek dobar za tvoju glavobolju, da li je na osnovu nabrojanih simptoma tvoj komšija koji loše izgleda, zaista oboleo od čokoladnog gripa (2013).
Ako te iznervira dečko, devojka, žena, muž, ljubavnik, ljubavnica i ako to nerviranje dostigne maksimum ultra maksimuma, neka ti ne bude neprijatno čak i da me pitaš da li bi možda bilo najpametnije da ga-je spakuješ u neki k...
Uf, kontejner, oprosti...
Samo, nemoj posle u to da me mešaš, za slučaj da bude neprijatnosti.
Nisi me ništa pitala, pitao, kapiraš?
to zaboravi, zauvek!!!
Dakle, nadam se da smo se napokon dogovorili.
Sve me pitaj, svugde me poslušaj, ali nigde nemoj da me mešaš, jer ja sam dr. razmišljanja i nezameranja, nevin u svakoj životnoj prilici.

NASE POD TEPIHOM, TUDJE NA RAZGLASU

šta bi bilo sa nama i sa ovim svetom kada bismo raščistili sve svoje situacije i odnose sa drugima, umesto što raščišćavamo gore spomenuto, samo tuđe umesto našeg, nažalost, tuđe, baš kukavički, zar ne?
Da li su drugi trudni, da li drugi imaju sidu, da li su drugi propali od droge ili alkohola?
Da li su nesrećno zaljubljeni i zašto?
Da li će morati da prodaju imanje zbog kocke?
Ko je koga rastavio i ostavio?
Da li je komšinica laka roba, a komšija ljubitelj muškaraca?
"Ah, ona sirotica iz susedne zgrade je do svoje devedesete ostala netaknuta".
"A ona tamo, kako je ružna, pa ni sam vrag je ne bi pogledao".
I tako, svi su ružni, glupi, zavidni i prsli osim nas...
Ma, sigurno su oni krivi, pa neka se pate dok se ne rastanu od ovog sveta, a onda, onda su nam najbolji prijatelji.
Onda je to bila možda neka greška, preuveličavanje...
"Jadni oni...
Kako su samo bili dobri, baš i previše duševni i čisti".
Onda više ne likujemo nad njima, nego biramo nove žive žrtve do narednog upokojenja.
E, a šta je sa nama?
zašto bežimo od istine u našim dvorištima, kuhinjama, spavaćim sobama?
Zašto ne raščišćavamo sa samima sobom ono što nas tišti?
Zašto skoro nikad nismo u stanju da priznamo krivicu koja je opet naša, a ne tuđa?
Zašto uporno bežimo od ljudi sa kojima imamo nedorečenu prošlost?
I ne samo da bežimo, nego ih ocrnjujemo na sav glas, umesto bar da ćutimo, ako ništa drugo.
Malo je reći da smo kukavice, ali postoji i ono teže, ona gorča istina od našeg kukavičluka koja nam ujedno garantuje da će očigledno okolnosti mnogo ranije raščistiti sa nama nego mi sa okolnostima, a trebali bismo znati šta to znači.
Onda, uživajmo dok okolnosti ne dođu po nas i ne povedu nas na definitivno suočavanje sa krajem svih krajeva.

UNAPREĐENJE

"Ne razumem Pero. Daćeš otkaz celom transportnom odeljenju zato što...
Ma, ne usuđujem se ni da kažem".
"Hajde Mile, ne pravi se fin.
Mislim da ćeš pogoditi".
"Uh, ovaj, onda, daćeš otkaz transportnom odeljenju zbog samoreklamiranja".
"Naravno Mile, predosećam pravi medijski spektakl.
Slikaću se za sve svetske medije, ito, kakvim povodom.
Ugasiću nešto što postoji već decenijama, a onda će me radnici napasti i ja ću biti najveća žrtva.
hej, bio sam svugde, ali sada ću biti u žiži zbog navodne krize od čijeg rešenja ili debakla zavise mnogi životi i moje će ime biti najčešće spominjano, razumeš, moje ime!"
"Uh, pa ti si lud.
Da li je sve to vredno bilo čega?
Nije u redu da toliki svet ostane bez hleba!
"Hajde, Mile, kaži nešto lepo dok ne bude prekasno".

Međutim, bilo je prekasno za nešto lepo, jer su Miletove poslednje reči glasile:
"Uh, ova kafa"...
Potom se srušio na pod, a Pera se smejao.
Odlično je znao da će sasvim sigurno sa sebe skinuti sumnje za Miletovu smrt, jer je upravo taj isti Pera uzdanica društva.
I sve što je Pera znao, obistinilo se.
Miletova smrt je prošla skoro nezapaženo.
Čak su i nezadovoljni radnici poverovali da je doživeo srčani udar.
Što se medijske propraćenosti masovnih otkaza tiče, ona je bila odlična.
Malo galame i Perino postavljanje na mesto predsednika državne Skupštine, jer je lepo izgledao i pokazao se kao odličan govornik.
Sve ostalo, sva laž u njemu, sav nemoral, nisu bili bitni ni za šta drugo osim kao preporuka za unapređenje, a što se novca za plate tiče, njega je bilo, samo što nije bio ravnomerno raspoređen, ito, sasvim namerno.

Odbrana od istine u nama

Šta je to u nama tako crno i mračno da se moramo braniti od ljubavi, od jakih emocija, odnaše lične istine od koje je teško pobeći?
Da li je greh voleti i da li se taj greh može izbeći tako što ćemo birati koga ćemo voleti?
Da li je uopšte moguće biti srećan zbog racionalnog izbora u kome nam pomaže razum bez mnogo srca?
Da li samoću i patnju treba izbeći po svaku cenu, a samo zato što je navodni privid sreće naizgled podnošljiviji od istine?
Hmmmmmmmmmm, i sve tako dok se ne rastanemo sa sobom iznutra, šta god to značilo u prevodu...

P.S. Auh, što je ovo današnje "NEEEEEEEEEE" okrutno i naporno!!!

Crvene misli u crnom vremenu

Ljudi kažu da me nije lako shvatiti i da to može samo manjina.
Ok, pa za većinu nisam ni stvorena.
nisam stvorena ni za šta veliko osim za velike misli, a takve su misli uvek crvene.
Možda bi imale drugu boju da je vreme ružičasto, kao što nas neki lažu da jeste, ali nije, već je baš crno.
Smejemo se i trudimo se da stvari gledamo pozitivno, ali kad zavirimo u ljudsku dušu, u realan ljudski karakter, ostaju tuga, nada i snovi.
Ostaje tuga što je došlo ovakvo vreme, nada da će biti bolje i snovi o pravdi, o ravnoteži među ljudima.
Ako je sve to zabluda, bolja je i takva zabluda nego da se prilagodimo surovoj stvarnosti,da se stidimo svojih ideala.
Zato se nadam da ću zauvek ostati odana svetu koji nazivam:
"Crveni svet", a nije da nemam svoje razloge.
I tako...
Volim te, CRVENO!!!