Lepi moj

Oooooooooohhhhhhhhhh, kako si lep...
Svaka bi te poželela dok te dobro ne upozna.
Svakoj će zastajati dah dok ne shvati koliko si dosadan, neinteligentan, hladan i naravno, loš u krevetu.
Ti si za pokazivanje rodbini, komšijama, najboljim prijateljicama koje će, ako ne progovoriš, na licu mesta riknuti od zavisti.
Međutim, ako progovoriš...
E, to je već druga priča.
Ako progovoriš, ništa me neće spasti od masovnog sažaljenja svih gore pomenutih.
Zato, lepi moj, da ja tebe obučem, očešljam, okitim kao novogodišnju jelku, namirišem, pa pravo u muzej za lepe i dosadne ljude.
htedoh reći: "isprazne", ali se smrtno uplaših da me nećeš razumeti.

I tako...
neka ti posetioci muzeja posvete svu moguću pažnju, mrseći ti kosu, tepajući ti i tapšući te po ramenu, pazeći pritom da se ne isprljaš, da miris parfema i šampona ne izgube na postojanosti, da ti ne pokidaju ukrase, a ti za to vreme možeš sve, samo nemoj da progovaraš, preklinjem te, jer u tom slučaju postoji ozbiljna opasnost da završiš na ulici, bez obzira na svu lepotu, nakinđurenost i namirisanost.
Pitaš se šta ću ja bez tebe?
Ma, ne brini.
Ako ništa drugo, naćiću nekog od koga se naizgled plaše i pokvareni tranzistori, ali će taj bar biti koliko toliko zanimljiv.
Eto, vidiš lepi moj kako sam skromna.

Onda, zbogom.
Nadam se da te neću čak ni slučajno sresti u nekoj narodnoj kuhinji.