Mnoga su sećanja ostala u nama,
Nakupljala se, bolela,
Neizbledevši nikad',
pomerila nas iz osnova,
poručila da više ništa nije isto.
Zavaravali smo se da je sve prošlost koja bledi,
da će budućnost učiniti svoje,
a onda nas je iznova stizalo,
pretilo, razdiralo, kao bez duše.
kupalo nas je suzama i uznemirilo drhtajima.
Ćutali smo i trpeli naša sećanja,
nesvesni da patimo zbog njih
i da ih trpimo, uvek istom snagom,
jer varke su lagani tereti dok traju.
Varke su nešto što bledi i nestaje,
a ne sećanja koja nas pomeraju,
podsećaju na bol i sreću,
dozivajući ljude i uspomene,
nekim, tako... jezivim krikom
na koji uglavnom nema odgovora,
neračunajući stare rane
čiji je otvor uvek sve dublji.
One krvare, peku, ubijaju,
jer događaji i glasovi odzvanjaju bez prestanka,
bez šanse da se sve vrati,
da naši ožive, čvrsto nas grleći
nakon rastanka koji nije večan,
da svi okaju stare grehe,
vrativši zdravlje, mladost i sreću,
protkanu bezbrižnošću i idealima
čija snaga je iskrena samo prvi put.
Najzad nas sećanja potpuno odnose,
pobedivši nadmoćno sve naše zablude
da će sve biti kao nekad
i poručivši svojom surovošću
da nema varke koja se ne plaća,
Niti života koji ne ugasne.
Nema komentara:
Objavi komentar