šta bi bilo sa nama i sa ovim svetom kada bismo raščistili sve svoje situacije i odnose sa drugima, umesto što raščišćavamo gore spomenuto, samo tuđe umesto našeg, nažalost, tuđe, baš kukavički, zar ne?
Da li su drugi trudni, da li drugi imaju sidu, da li su drugi propali od droge ili alkohola?
Da li su nesrećno zaljubljeni i zašto?
Da li će morati da prodaju imanje zbog kocke?
Ko je koga rastavio i ostavio?
Da li je komšinica laka roba, a komšija ljubitelj muškaraca?
"Ah, ona sirotica iz susedne zgrade je do svoje devedesete ostala netaknuta".
"A ona tamo, kako je ružna, pa ni sam vrag je ne bi pogledao".
I tako, svi su ružni, glupi, zavidni i prsli osim nas...
Ma, sigurno su oni krivi, pa neka se pate dok se ne rastanu od ovog sveta, a onda, onda su nam najbolji prijatelji.
Onda je to bila možda neka greška, preuveličavanje...
"Jadni oni...
Kako su samo bili dobri, baš i previše duševni i čisti".
Onda više ne likujemo nad njima, nego biramo nove žive žrtve do narednog upokojenja.
E, a šta je sa nama?
zašto bežimo od istine u našim dvorištima, kuhinjama, spavaćim sobama?
Zašto ne raščišćavamo sa samima sobom ono što nas tišti?
Zašto skoro nikad nismo u stanju da priznamo krivicu koja je opet naša, a ne tuđa?
Zašto uporno bežimo od ljudi sa kojima imamo nedorečenu prošlost?
I ne samo da bežimo, nego ih ocrnjujemo na sav glas, umesto bar da ćutimo, ako ništa drugo.
Malo je reći da smo kukavice, ali postoji i ono teže, ona gorča istina od našeg kukavičluka koja nam ujedno garantuje da će očigledno okolnosti mnogo ranije raščistiti sa nama nego mi sa okolnostima, a trebali bismo znati šta to znači.
Onda, uživajmo dok okolnosti ne dođu po nas i ne povedu nas na definitivno suočavanje sa krajem svih krajeva.
Nema komentara:
Objavi komentar