Najviše vas volim kad vam kažem: "Vi",
kad se pravim da vas ne poznajem.
najdraži ste mi kad ste surovi,
jer tad suštinu najdublje spoznajem.

Neobično je što vi iz daleka
dotakli ste nešto što od sveta krijem,
Tu bitnu misao, bitniju od svega,
još mi niko bliži pogodio nije.

Držali za ruku, gledali u oči
tešili, grdili, sa mnom često pili,
Verujte, mnogi su mada nikad nisu
mojoj čudnoj duši tako bliski bili.

Ne zavaravam se da ste savršeni.
Znam da ste daleko od svih ideala,
Ipak, znam i da je spoznaja o vama
meni dala nešto što nisam imala.

Dala mi je ljubav, dala mi je snagu
da vas volim čisto, tiho, bez uslova,
da vam dajem dušu sa ove daljine,
svesna da je naša istina surova.

Često pomislim da bih vas volela
da sam za vas znala kad sam dete bila,
romantična klinka spremna da poleti
možda i u ponor, možda i bez krila.

Sad sam neko drugi, nisam više klinka.
Sad mi prkos brani da otkrijem rane,
ali ima nešto što nije iščezlo,
što je pobedilo sve sumorne dane.

Grešna sam, ne krijem, greh me nekad hrani.
Sakriva od sveta istinu o meni,
jer postoji nešto što sam sačuvala,
jedno zrno duše koje greh zaseni.

I to nosim stalno kad na vas pomišljam,
kad vam dajem sebe iz ove daljine
i samo u retkoj nemoći se pitam
šta bismo da nije surove istine.

I u toj nemoći, crnilo se javlja,
strah da ću pokleći i zauvek pasti
da će mi ludilo uništiti razum,
Odvesti odjednom do same propasti.

Od kamena nisam i makako htela
da sve prođe dobro i bez posledica,
čoveka u trenu kome se ne nada
ubije naizgled nebitna sitnica.

Izdrži, ne plači, ne pokazuj tugu.
Budi jak za svoje, budi jak za sebe,
a onda sitnica, sasvim iznenada
bezdušno i brzo dolazi po tebe.

Ona baš ne mari za trud da izdržiš,
i da ne poklekneš kad ti je najteže,
već ti razum grubo uzima pod svoje
i za ludilo ga okovima veže.

Ipak, svesna svega, rizikujem razum,
bez molbe i kletve prolaziće dani,
i bićete mi podjednako dragi,
sarkastični, ljuti i distancirani.