BIĆE SVE OK, ZA PEDESET GODINA!

Prva scena

Narator:

Ovaj komad je posvećen svima vama koji volite da slušate priče o tihoj patnji.

Možda ćete se prepoznati i zažaliti zbog propuštenih prilika, ili se trgnuti dok još nije prekasno.

Marica i Pera se naizgled nikada nisu podnosili, a zapravo je istina da simpatije, kasnije i prava privlačnost, među njima traju otkad znaju za sebe.

Njihov drug Bojan je skromni mirotvorac i još skromniji prorok Maričine i Perine emotivne budućnosti.

(Nakon uvoda se čuje otkucaj sata, a zatim i buka iz kafića).

Narator:

Umesto da velika matura bude najlepše veče u njihovim životima, Pera je pod dejstvom alkohola, svom društvu priredio pravu noćnu moru.

Bojan:

Hej, eno je tamo, sedi sa drugaricama.

Pera:

Hajde, pozovi je za naš sto.

Bojan:

Sigurno nećeš napraviti problem?

Pera:

paotkad ti ja ličim na problem?

Bojan:

Što se tiče Marice, ličiš mi na problem otkad znam za tebe.

Bojan:

Marice, možeš li da nam se pridružiš?

Veoma tiha devojka se pridružuje svojim školskim drugovima.

Marica tiho i pomalo nesigurno:

Dobro veče.

Pera:

Halo, nisi došla u radio emisiju.

Ovde se kaže:

"Ćao".

Kapiraš?

Marica:

Ok, ćao.

Pera joj se ruga:

"Ok, ćao".

Pera:

Marice, ti beše, treba da studiraš književnost?

Marica:

Da, književnost.

Pera:

E, super, bićeš odlična, uštovljena profesorka.

Bojan:

Kakve veze uštovljenost ima sa profesorima?

Pera:

Ma, njima ti je uštovljenost način postojanja.

Bojan:

paaaa, niko tebi nije kriv što si loš učenik i zato si besan na sve profesore.

Pera:

Nego, Marice, jedeš li ti nešto ponekad, ili postojiš samo zahvaljujući vodi i vazduhu?

(Bojan besno udara rukom o sto).

Bojan:

Odvratno se ponašaš!

Nastaviš li tako, sve ću da ispričam!

Marica stidljivo:

Ispričaj Bojane.

Pera ponovo imitira Maricu:

"Ispričaj Bojane".

a zatim normalnim glasom:

Marica hoće da napiše roman.

Hoću reći, kad ne zna da priča kao čovek, možda zna da piše...

Ah, šta ćeš, u nečemu talenat, a u nečemu, je l' se ono kaže "večiti baksuz?"

Bojan besno:

Marice, samo da znaš da Pera sve ovo radi zato što je pijan i zato što...

Marica naivno:

Nema veze, sigurno ima nekih problema kod kuće.

Pera:

A ti, Marice, ono, nisi baš među pametnijima na ovoj maturi?

Marica:

Mene su roditelji naučili da budem skromna i nenametljiva.

Pera:

Da, da, nenametljiva, idemo u isti razred već dvanaest godina, a ja tek ovih dana uspeo da te zapamtim.

Bojan:

Marice, vidiš da ne zna šta priča.

Narator:

Marica se tiho povlači iz društva.

Bojan:

pa dobro, da li si ti normalan?

Pera:

Samo sam realan.

Naime, hoću da je očeličim za budućnost.

Vidiš kako je sva metiljava, a šta ćeš, profesorsko dete.

Bojan:

Au, kakav si ti baksuz!

Zaljubio si se u profesorsko dete čije roditelje nikako ne možeš da smisliš.

Ma, biće to sve ok za pedeset godina!

Pera u čudu:

za pedeset godina!?

Bojan:

Da, da, mnogo si spor.

Dok skupiš hrabrosti da je pozoveš na piće, pa da je na tridesetom piću uhvatiš za ruku, dajem ti rok od pedeset godina.

 

Druga scena

(Po drugi put se čuje otkucaj sata).

Narator:

Marica, Pera i Bojan su tridesetogodišnjaci.

Imaju uspešne karijere, ali ne i emotivni život.

Pera i Bojan iza sebe imaju po jedan razvod, a Marica se nije udavala.

Sreli su se na Bojanovom rođendanu.

Razgovaraju uz tihu muziku.

Pera:

Marice, oprosti, ali sve tvoje drugarice su udate.

Zar ti to nešto ne govori?

Marica:

Da, govori mi da se ne mešam u tuđe živote.

Bojan:

pa, ovaj, odoh ja da se posvetim i drugim gostima.

Pera uspaničeno:

Bre, kakvi drugi gosti, sedi tu, vidiš da svi plešu.

Bojan:

Domaćin sam ove proslave, a uostalom, znam i ja da plešem.

Pera tiho i sad već prestravljeno:

Ma, ako nas ostaviš nasamo, polomiću ti noge i onda više nećeš ni plesati, ni zabavljati druge goste.

Marica:

A da li ja vama smetam?

Nekako, kad me god pozovete za vaš sto, imam osećaj kao da smetam.

Pera:

Marice, slabo tebi  nešto idu ti osećaji.

Nemoj da se ljutiš, ali bolje da se ne trudiš.

Bojan:

E, sad je stvarno dosta, odoh ja.

(Pera počinje da trči za Bojanom.

Usput razbija sve na šta naleti).

Pera:

Hej, jesam ti rekao da ću te polomiti!!!

Bojan izrevoltirano:

Ma, neću više da me svet vidi sa tridesetogodišnjacima koji se ponašaju kao da idu u prvi osnovne.

Ipak, znam da će sve zaista biti ok, za koliko ono, hmmm, aha, za trideset osam godina.

Pera začuđeno:

Za trideset osam godina!?

Bojan:

E, pa, svetski frajeru, šta ja da ti radim kad ti imaš vremena na bacanje.

 

Treća scena

(Po treći put se čuje otkucaj sata).

Narator:

Prošlo je dvadeset godina od velike mature.

Proslava je u toku, ali Bojan kasni.

Niko još ni ne sluti da će samo to jedno kašnjenje vernog druga zaštitnika, biti kobno za generalni Perin ugled u društvu, posebno među devojkama koje su ga nekada slepo obožavale.

Marko:

Pero, zašto si tako nervozan?

Pera, više za sebe:

Hoće li više taj Bojan?

Sima:

Au, čoveče, pa ti se ponašaš kao da si u vrtiću u produženom boravku, a mamica nikako da stigne.

(Svi se smeju.

(Pera drhtavim rukama šalje sms poruku).

Verica:

Jao, Perice, pa ti ćeš i hitnu da pozoveš ako Bojan uskoro ne stigne.

Sanja:

Ima blokadu pred Maricom, pa mu Bojan pomaže da totalno ne odlepi od uzbuđenja.

Zorana:

Znači, Bojan je u Perinom slučaju i mamica i tatica.

Marica:

Pustite čoveka.

Vidite da mu je neprijatno.

Bojana, Maričina najbolja drugarica:

Aha, Marice, ti i dalje živiš u ubeđenju da se Pera ponaša kao kreten zato što ima problema kod kuće?

Marica:

Ma, mora da postoji neki razlog za takvo ponašanje, mada, u suštini, Pera i nema lošu dušu.

Bojana tiho:

Ćuti, molim te, Marice, ima takvu dušu da se ti zbog tolike dobrote rasplačeš krišom kad god te isprovocira.

Zorana:

Trauma iz detinjstva, kapirate?

Verica ga je ošamarila dok su se zabavljali u zabavištu, pa gubi samopouzdanje kad god se ozbiljno zaljubi.

(Svi se smeju).

Narator:

U međuvremenu, Pera je na svoju nesreću, umesto Bojanu, veoma bitnu poruku poslao Bojani, Maričinoj najboljoj drugarici.

(Bojana vrisne od oduševljenja).

Bojana:

Vau, slušajte ovu ispovest i konačno priznanje pred svima.

(Svi prekidaju sa razgovorom.

Bojana počinje da čita).

Bojana:

Čoveče, požuri, gomila dosadnjakovića se okomila na mene.

I samo da znaš, Marica je večeras najlepša.

Nijedna joj nije ravna.

(Svi su ushićeni, aplaudiraju, viču, dobacuju(.

Zorana rezignirano:

Kažem ja, i mamica i tatica.

(U međuvremenu, Pera počinje da beži.

Sudara se sa Bojanom koji u tom trenutku stiže na proslavu(.

pera histerično:

Ti si za sve kriv.

Ovo ti nikada neću oprostiti!

(Bojana Peri sprečava prolaz).

Bojana:

Ma, Pero, nećeš ti nigde.

Bojane, zamisli.

Pera ti je napisao da požuriš i daje Marica najlepša u društvu, a ta poruka je otišla meni.

Bojan:

To i nije tako loše.

Puki slučaj mu je pomogao da probije blokadu.

Pera:

Ma, kakav slučaj, sklanjajte se, moram u kupatilo.

Sanja:

Pustite čoveka da se na miru isplače.

(Svi se ponovo smeju).

Verica:

Jao, u koga smo sve mi bile zaljubljene!

Sima:

pa žene vole kretene, to je dobro poznata činjenica.

Sanja:

Hej, tačno će me biti sramota kad me neko u buduće zapita ko mi je bio prva simpatija.

Narator:

Pera je iskoristio gužvu i nestao iz društva:

Verica:

Narode, Pera je zbrisao sa zabave.

Sima:

Ćuti, bolje da zbriše na vreme, nego da presvisne od bruke.

Verica:

Hm, sigurna sam da se većini sa proslave neće javljati bar deset godina.

Zorana:

Zaista, žalosna je činjenica da ima odraslih ljudi koji nikada ne prevaziđu sindrom obdaništa.

Bojana:

Verujem da smo svi mi imali više hrabrosti u obdaništu

Svi zajedno:

od našeg druga Pere u trideset osmoj godini života. 

 

Četvrta scena

(Po četvrti put se čuje otkucaj sata).

Narator:

Marica, Pera i Bojan imaju po četrdeset pet godina.

Došli su na kiosk sa namerom da kupe novine.

Marica lista oglase.

Bojan, iskreno obradovan:

Ooo, kakvo iznenađenje, lepotica naše generacije!

Pera:

Hm, pa dobro, nije baš da je nakon tolikih godina dobitna kombinacija na lutriji.

Bojan:

Au, kakav sam ja srećnik!

Bespogovorno pružam ruku prijateljstva ovom, bezosećajnom gadu.

Marica:

Boki, pusti ga, čovek nema gde da leči frustracije, pa pronašao prostor ispred trafike za jednu tako humanu aktivnost.

Pera:

Vidi ti nje, pa postala je i sarkastična!

Je l' se to pojavio lek za sticanje smisla za crni humor u ozbiljnijim godinama života?

Marica:

Čak i da se pojavio, tebi definitivno ne bi pomogao.

Pera:

Sa tom razlikom što sam ja urođeno i sarkastičan i duhovit.

Marica:

Da, da, to se čini samo tebi.

Baš me zanima šta bi o tome mislilo društvo pred kojim si bojani poslao poruku namenjenu Bojanu.

Bojan:

Nego, Marice, kakve to oglase listaš?

Marica:

Ma, tražim stan.

Pera:

Garant laže!

Nego, dala je oglas za udaju, pa gleda da li je izišao u najnovijem broju oglasnika.

Narator:

Marica je sada već na ivici suza.

Marica:

A ti tako lepo proričeš budućnost, zar ne?

Pera:

Dobro, Marice, ne drami.

Sigurno će ti se javiti neki razvedeni penzioner od sedamdesetak godina.

Marica kroz suze:

Eto, za koga sam mislila da ima dobru dušu, da ima problema kod kuće.

Eto, u kome sam zamišljala da postoji bar nešto pozitivno.

Pera:

Hm, da, ženske suze, samo što to kod mene ne pomaže.

Narator:

Marica odlazi u suzama, A bojan je ljut kao nikada ranije.

Bojan:

E, sad me slušaj, pre nego što i ja definitivno odem.

Stvarno si bezosećajni gad!

Upropastio si ženi više od dvadeset pet godina života.

Kinjiš je zbog nedostatka sopstvenog samopouzdanja.

Imala je ona mnoge prilike za vezu i udaju, ali ti si je slomio.

Razumeo bih da joj ne uzvraćaš osećanja.

No, ovo što ti radiš je devijantno, kapiraš, bolesno!

Ipak, siguran sam da ćeš jednoga dana čuti da ima nekoga, a do sada se nije udala, pogađaš, zbog tebe, kretenčino!

Narator:

Bojan odlazi, a Pera ostaje u čudu.

Verovala draga publiko ili ne, on ni nakon više od dvadeset pet godina ne shvata koliko se ogrešio o ženu koja ga voli i kojoj on, na neki svoj, čudan način, uzvraća ljubav.

 

Peta scena

(Po peti put se čuje otkucaj sata(.

Narator:

Vreme polako ističe, ali naše junake još nije izdalo.

Samo ih upozorava da nije neograničeno.

Nedugo nakon incidenta ispred trafike, Najbolji prijatelji su se pomirili.

Bojan je i dalje mirotvorac, Pera je konačno počeo da skuplja hrabrost, a Marica je upravo izašla iz prodavnice.

Bojan uzbuđeno:

Hej, evo Marice.

Dakle, startuješ je ili sad, ili nikad.

Pera:

Hmmm, ti si to nešto grdno pogrešio.

Sećaš se, na našoj maturi nisi nikad ubacio kao poslednji rok.

Bojan:

Dobro ako ti je to neka uteha.

Narator:

Pera prilazi Marici.

Pera:

Zdravo Marice.

Šta ima?

Marica:

Ćao Pero.

Je l' čuješ?

Naučila sam da kažem jasno i glasno:

"Ćao".

Pera:

nisam ja ni sumnjao u tebe.

Samo sam malo hteo da se našalim.

Marica:

Aha, a zbog te tvoje šale si zeznuo moje samopouzdanje.

Pera zbunjeno:

Ja zeznuo...

Marica:

Ma, sada to već nije bitno.

Pera:

Kako, misliš, nije bitno?

Možeš li da mi ostaviš broj telefona, pa da se dogovorimo za piće u subotu uveče?

Marica:

Ček prvo da pitam muža, pa da ti javim.

Pera:

Šališ se, kakvog muža?

Marica:

pa ništa onda, ti rizikuj.

Pomišljaj i dalje da se šalim, pa kad te moj ljubomorni muž dohvati u subotu uveče na piću...

Pera zamuckujući:

Ooooo, iiizvini.

Narator:

Poraženi Pera se vraća svom vernom drugu.

Pera zamuckujući:

Ooona se uuudala.

Bojan:

Znao sam, samo mi bilo žao da ti kažem.

Narator:

Marica ipak čuje njihov razgovor i u prolazu dobacuje:

Marica:

Eto, Pero, ipak se na kraju našao  neko ko me hoće.

Bojan sasvim tiho:

Ma, ne brini Pero, do ostvarenja tvog sna je ostalo svega dvadeset godina.

Pera potrešeno:

Ko će da čeka dvadeset godina?

Šta ako se ne razvede?

Bojan:

Ma, Pero, kad nećeš ti, hoće sudbina.

Sažaliće se ona na tebe, videćeš.

 

Šesta scena

(Po šesti put se čuje otkucaj sata).

Narator:

Marica, Pera i Bojan žive u domu penzionera.

Sede za trpezarijskim stolom i čekaju ručak.

Bojan je presrećan što su najzad svi na okupu.

Bojan:

Eh, vidim da me je sudbina nekako čula, a da li me je poslušala?

Marica:

Bili smo ludi, mladi, i nesigurni u sebe, a ti si nam želeo samo dobro.

Pera:

Sramota me je mog kukavičluka.

Bojan:

E, brate moj, sad je kasno za takvu sramotu.

Pera:

ali možda nije kasno baš za sve.

Marica:

Uh, kakav optimista.

U šezdeset osmoj godini života je shvatio da još uvek ima vremena za ispravljanje grešaka, ali šta ćeš?

Mlad duh u starijem čoveku.

Bojan:

Da, baš lepo, čovek sve stariji, a duh puca od mladosti.

Pera:

Ne zezajte.

Bojan:

Samo ti vraćamo za Maricu iz mlađih dana.

Nego, ti si se meni nešto previše raspilavio.

Sumnjivo, nema šta.

Marica:

Ma, on Bojane samo skuplja hrabrosti da ti kaže da si pogodio da ćemo kad-tad biti zajedno

Bojan:

Aha, shvatam.

Bacio si pedeset godina, ali nisi bacio krajnji rok, pa čestitam.

Marica zbunjeno:

Kakav krajnji rok?

Kakvih pedeset godina?

Bojan:

Znaš, kad smo imali osamnaest godina, Pera je bio ludo zaljubljen u tebe.

Pokazivao ti je to na  najgori mogući način, a ja sam ga tešio da će sve biti ok za pedeset godina.

Pera:

Da, rekao je da ćemo se smuvati za pedeset godina i nakon svake moje greške prema tebi tokom života, odbrojavao je preostalo vreme.

Narator:

I tako, Marica i Pera su jedno drugom u domu penzionera konačno dali šansu.

A ti se, draga publiko, zapitaj da li ova priča ima potpuno srećan kraj?

Da li zbog nedostatka ljudske hrabrosti, duša zapravo snosi najveći teret i da li je na pravu ljubav uvek potrebno čekati toliko dugo?

Ako se pak pitaš i da li sve prave ljubavi moraju biti tužne, mnogo tužnije nego u ovoj priči, mi ćemo ti odmah dati odgovor:

Daleko tužniji od neostvarenih pravih ljubavi je ljudski kukavičluk koji te iste ljude sprečava da budu srećni,         dok su još mladi i puni života.