NE BUDITE NAM DIREKTORA

 

direktor:

Ceco, dušo, kad nazove neka stranka, kaži da spavam.

 

Sekretarica Ceca:

Hmmm, pa, direktore, ovo je ozbiljna firma, a ne cirkus.

 

Direktor:

Dušo, draga, ako treba da bude cirkus, biće cirkus.

 

Ceca:

A zašto noćas niste spavali?

 

Direktor:

To nije tvoja briga.

 

(Ceca izlazi iz prostorije i za sobom zatvara vrata.

Čuje se kucanje na glavnim vratima).

 

Ceca ljubazno:

Uđite, slobodno.

 

(Zatim u firmu ulazi ministarka).

 

Ministarka Jela:

Dobro jutro.

Želela bih da vidim vašeg direktora.

 

Ceca uznemireno:

Ovaj, pa, možete ga videti, ali...

 

(Ministarka naglo otvara vrata direktorske kancelarije.

Zaprepašćena prizorom, počinje da budi direktora(.

 

Jela:

Gospodine direktore, na šta ovo liči, sad ću da vam dam otkaz!!!

 

Direktor priča u snu:

Aha, kažem ti, ministarka Jela i ja na jahti jedemo burek.

I umesto da se nešto konkretno desi, posvađamo se oko toga da li je bolji burek sa mesom ili sa sirom.

 

Jela besno:

pa ovo nije slučajnost!

Pored toga što spavate tokom radnog vremena, vi me provocirate u snu.

E, napisaću vam otkaz.

 

Direktor ponovo kroz san:

Aha, baš je dobar komad, uf, šta bih joj radio...

 

Jela:

Sad ću ja vama svašta da uradim, pa kad se probudite, lepo rešenje će da vas sačeka.

 

Direktor buncajući:

Aha, evo je Slađa, donosi pihtije.

 

Jela besno:

Ma, bre, mozak ti se pretvorio u pihtije, da Bog da!

 

(Čuvši povišene glasove, sekretarica ulazi u kancelariju).

 

Ceca:

Gospođo, nemojte da vičete.

Bez razloga ste uznemireni.

 

Jela:

E, samo si mi još ti falila.

Ček, bre, odakle tebi pravo da smetaš?

 

Ceca:

Ako vam sad ne budem smetala, doživotno će vas pratiti javna bruka.

 

Jela pomalo zbunjeno:

Kakva bruka, pa ja sam ministarka i niko mi ništa ne može.

 

Direktor ponovo kroz san:

Eeeeee, Slađo, kad bi mi sad pored pihtija donela i kafu u krevet, gde bi nam bio kraj...

 

Jela:

Je l' ovaj može nekako da ućuti!?

 

Ceca:

Pustite čoveka da sanja pihtije i svoju nesuđenu ljubav Slađu.

Nema u tome ništa loše.

 

Jela:

Uf, samo da mi je da mu vidim izraz lica kad stigne rešenje o otkazu.

Zaboraviće i na Slađu, i na pihtije, i na kafu, a tek koliko će mu Jela sa jahte doći glave.

 

Ceca:

Da, da, ali bih i ja vama volela da vidim izraz lica kad shvatite da je ovo privatna firma u kojoj ne možete deliti otkaze kako vam dune.

 

Jela, sada definitivno zbunjeno:

Šta, pri, fi, privvvatna fffirma...

Ja, pa ja sam krenula u poštu...

 

Ceca:

A završili ste u banci.

 

Direktor:

Uh, da Slađo, pa još kad bi se i udala za mene.

 

Jela:

Au, stvarno, kakva bruka i baksuz.

 

Ceca:

Da, da, gospođa ministarka zalutala u pogrešnu firmu, pokušala da probudi direktora koji je spominje u snu, pa još prisustvovala romantičnoj prosidbi.

 

Jela:

Oh, ovom jadničku će biti teže što je propao san, nego da je stvarno dobio otkaz, čak i u sopstvenoj firmi.

 

Ceca:

E, oko toga se sa vama definitivno slažem.

 

(Direktor se budi uz trzaj).

 

Direktor:

Maaaa, ko je bre jadničak, ja jadničak!

Šta bre vi zamišljate!

 

(Zatim ugleda Jelu).

 

Direktor zgranuto:

U, Jelo, pa ti iz sna pravo na javu.

Kakvo te je dobro ovde dovelo?

 

Ceca:

Svratila kod mene na kafu.

 

Direktor:

A nisi mi se pohvalila da poznaješ ministarku Jelu, ili me opet lažeš?

 

Jela:

Hm, pa, nije stigla od stresa.

Dobro onda direktore, prijatno spavanje.

 

(Ceca i Jela izlaze iz kancelarije).

 

Jela:

Baš ste poverljiva osoba.

 

Ceca:

Ovoga puta vam opraštam.

 

Jela:

U buduće ću paziti da ne probudim direktora privatne firme u njegovoj kancelariji.

 

Ceca:

Pazićete i da ne pomešate institucije, kao i da ne uručujete otkaze na pogrešnim mestima.