Vi,, divni ljudi

Vi, divni ljudi, tako ste retki.
Vaša duša odiše neizmernom snagom.
Izaziva muk, jer je jedinstvena
i divljenje zbog njene čistote.

Tako ste skromni, tihi i posebni,
potpuno nesvesni svoje veličine,
lišeni poslednjeg zrna ega
stvorenog za nesigurna stvorenja.

Vi ne zamerate, ne bunite se glasno,
što pravde nema, što je neće biti.
Već vaše duše samo tiho ječe
parajući srca koja vas osete.

Vaša bol zadugo ostavlja bez daha,
tako nema, prekrivena slutnjom.
Od vaše radosti, čovek zatreperi,
oseti toplinu pod kojom nestaje.

pred vama i cinik gubi svu gorčinu.
Prestaje da bude ogorčen i zao.
Pretvara se u drugog čoveka
i mrzi one što vas povređuju,
želeći da im se zasluženo vrati.

No, taj zanos baš brzo prolazi.
Realista shvata pogubnost dobrote
i sud nepravde koja tuče dušu,
tako veliku i trpljenju sklonu,
da se čovek sledi, i umre od tuge,
jer se nekom posebnom stvorenju
na biće sručilo zlo surovog sveta.

Ipak, čuvajte se, vi, predivni ljudi.
Neka vaša svetlost sija na sve strane,
u nadi da će dobrota posebnih,
svetlom     zaseniti svo zlo ljudske tame.