Dnevnik virtuelne paćenice - februar 2015.

14.2.2015.

Umesto dana zaljubljenih, preživela sam dan pakla.
Baš kada sam htela da nazovem Stevu i čestitam mu naš praznik, moj Skype se zaglavio, pa sam ga nazvala na telefon da ga pitam zna li razlog zbog koga se Skype na Valentinovo naljutio na mene.
Steva je smireno odgovorio da se tu ne radi ni o kakvoj ljutnji, jer Skype ne može da bira trenutak u kome će se zaglaviti u opštoj gužvi.
Zlovoljno sam ga zamolila da mi objasni u kakvu to gužvu može da se zaglavi običan internet program.
Izgrdio me je što sam Skype nazvala običnim programom, pa kad je uveče sve došlo na svoje mesto, dogovorili smo se da nazovem Skype Call test servis da mu se izvinem zbog uvrede, što sam rado učinila.
Radmila je nekako čula da automat nije odgovorio na moje izvinjenje, pa je rešila da ona to učini umesto njega.
Nazvala me je u konferencijski poziv sa još deset osoba i tada je krenula burna rasprava.
Dok je ona tvrdila da je moj Skype prvi na svetu koji je doživeo saobraćajnu nesreću, Dragana je optuživala Stevu da mi je poslao neki novi virus pod nazivom: "Smoratoris nakon čije aktivacije se Skype gasi svakih petnaest sekundi i tako sve do rušenja sistema.
Milica je saslušala sve argumente i raspravu začinila izjavom da mi je zbog prekomerne upotrebe programa postavljen nedeljni limit.
Bila sam strašno besna, pa sam nazvala operatera Telekoma i izvređala mu familiju.
Zatim sam Radmili rekla da je neopisivo glupa kada je poverovala da Skype može da upadne u gradski saobraćaj, na šta je ona uzvratila da sam ja još gluplja što nisam shvatila da se ona našalila sa nedostatkom moje inteligencije.
I najzad, kao otrov na povređenu dušu se prosula Stevina izjava da ga je sramota da se zabavlja sa devojkom koju će operater Telekoma tužiti zbog ličnih uvreda.
Panično sam počela da zivkam Telekom i tražim operatera kome sam nanela duševnu bol, ali sam prilikom svakog poziva dobila odgovor da je pre svega nekoliko trenutaka otišao na godišnji odmor.
Konačno mogu da likujem.
Uvreda nije strašna, jer bi u suprotnom operater otišao na bolovanje, a možda i u invalidsku penziju.

15.2.2015.
Danas je državni praznik, ali mi je i pored toga bilo čudno što nikog od mog društva nema na Skypeu.
Nazvala sam Jocu sa kojim se družim samo kad mi treba nešto i on mi je objasnio da ljudi duže spavaju na državni praznik.
Kako sad to kad je i Nova godina državni praznik, a uvek nekoga od mojih ima na mreži.
Tako sam nazvala Stevu na telefon i imala sam šta da čujem.
Velika buka i poznati glasovi.
Svi osim mene su se okupili kod Radmile u mestašcu Zlatna pahulja.
Nikad nisam čula za to mesto, pa ipak sam im verovala.
Mislila sam da mama laže kad kaže da ne postoje ni Zlatna pahulja, ni Mali kokošinjac, već jeftini, prljavi moteli u kojima moje društvo bez mene vrši bludne radnje.
Više nisam izdržala taj pritisak i pitala sam Stevu zašto društvo bez mene ulazi u preterane dnevne aktivnosti.
Htela sam da budem fina i pronašla sam odličnu zamenu za izraz bludne radnje i orgije.
Mislila sam da će ih oduševiti moja prefinjenost, aline...
Počeli su glasno da se smeju i Steva mi je rekao da nisam pozvana zato što se saznalo da imam ovčije boginje.
Zaplakala sam i zaklela se da sam ovčije boginje preležala još u desetoj godini života.
Radmila je dobacila kako sam pomešala ovčije boginje sa šugom i da ne primećujem problem zbog činjenice da živim u nekom svom svetu.
Ok, tačno je da živim u svom svetu, ali ne verujem da u tom svetu čovek ne može da prepozna ovčije boginje od čijeg svraba nema normalnog života.
Prvi put kada su se našli nisam prepoznala laptop-desktop histeriju koju navodno mnogi dobijaju nakon kupovine prvog računara.
Drugi put sam imala svinjski grip, a sad ovčije boginje.
E, lepo, videće oni kad se udružim sa kompjuterašem Jocom, pa osnujem firmu za proizvodnju tablet računara.

27.2.2015.
Hoću kadu sa duplim dnom!!!
Da, dnevniče, dobro si me čuo.
Ti si me dobro čuo, a mama se pravi blesava.
Pita kakav to novac hoću da krijem u duplom dnu kade i šta ako prvo dno procuri, pa pokvasim novac.
Dakle, hoću kadu sa duplim dnom da bih u njemu držala laptop.
Ponovo sam počela redovnije da se kupam, pa sam zeznula telefon sa ekranom na dodir tako što mi je upao u klozetsku šolju.
Uh, od besa sam htela da je prevrnem u želji da izvadim telefon bez prljanja ruku.
No, šolju stvarno nije lako izvaditi iz ležišta i prevrtati je kako nam se ćefne.
Neću više nigde da mrdnem bez Skypea, a nisam kriva što ovaj program nije nezavistan od telefona i računara.
I sad hoću da čujem zvuk laptopa u duplom dnu ispod nogu dok se kupam.
Ako to nijedna firma ne bude mogla ili htela da mi uradi, kunem vam se da ću pronaći telefon koji ću ugraditi u mozak, pa ću preko mozga upravljati Skypeom.
I ovako sam prepametna, a šta će tek biti kad pametan delefon postane deo mog dragocenog mozga?
Možda će moja nova simpatija Joca kompjuteraš manje vremena posvećivati igrici Silvester i Ročester.
Naime, Silvester i Ročester iz igrice su bivši prijatelji koji su se posvađali tokom rata.
Zajedno su previše opasni, pa učesnici u igri treba da spreče njihovo pomirenje.
I kako bilo da bilo, njih dvojica bi malo mogli da spavaju dok se Joca i ja upoznajemo.
Joca mi je rekao da ne brinem, jer će im samo zbog mene ove godine platiti more.
Kad sam ga pitala šta ako se pomire na moru i on izgubi šansu za daljnje igranje, odgovorio je da će Silvestera poslati u Grčku, a Ročestera u Crnu Goru.
I naravno, ubaciće u igricu svog čoveka koji će imati zadatak da spreči opasnost njihovog susreta.
Treći čovek nije predviđen, već ga je Joca sam programirao, pa vi sad zamislite kakav je on genijalac.
Iskreno, pitam se da li su Ročester i Silvester zli gay ljubavnici kad čovek mora da organizuje međunarodne prepreke između njih.
No, to pitanje ostavljam za mart da ga postavim Joci.
Činjenica je da se dragoceni mozak u februaru prečesto ljutio na mene.

28.2.2015
Pre nedelju dana sam obećala Jeleni da ću joj 29. februara ove godine otvoriti novi Skype nalog.
Međutim, na moj užas je mama ustanovila da 29. februar 2015. godine ne postoji.
Jelena je od prvog do desetog marta kod tetke u Vladičinom Hanu, tako da nema ništa ni od mog obećanja, a ni od 29. februara 2015.
Nazvala sam Jelenu da je pitam u kom kalendaru se izgubio taj crni dan, pa mi je objasnila da on nastupa svake četiri godine.
Stvarno glupo!
Ne mogu ni da zamislim da mi rođendan stiže svake četiri godine i da samo tada jedem čuvenu maminu keks tortu koju drugim danima neće da pravi.
Jelena je na moju pritužbu uzvratila čuđenjem što ne postoji neki način da se nahranim putem Skypea kad ga toliko volim.
Oh, i to sam pokušavala.
Kad god bi moj bivši Steva rekao da jede burek, i ja sam zamišljala da ga jedem i onda bi se kao za inat oglasila moja creva.
Zvučalo je neprijatno, pa sam dobila nadimak:
"Virtuelno crevce".
No, postoji tu i nešto dobro.
Dok sam zamišljala da sa Stevom jedem burek umesto pravog ručka, smršala sam pet kilograma.
Sa Jelenom sam se dogovorila da otvaranje novog Skype naloga ne odlažemo baš do 29. februara 2016. godine, već da ga ostavimo za sredinu marta.
Uh, što imam mnogo obaveza u martu.
1. Pitati Jocu kompjuteraša da li su njegovi junaci iz igrice Silvester i Ročester zli gay ljubavnici.
2. Proveriti da li postoje dani od 11 do 15 marta 2015. godine, kako opet ne bih prešla Jelenu i
3. Razglasiti mom bivšem društvu da Steva ne ogovara Jocu kompjuteraša zbog njegovog znanja, već zato što crkava od ljubomore otkad se pojavila šansa da budem sa Jocom u šemi.