Umorni od čekanja

Svesni ste da nešto uporno vas ruši,
kao da pošteno ne možete stati
ni na svoje dve hrabre noge
koje su nekad imale jačinu.

Glupo vam je što nemate staru snagu,
što ne možete slušati iste priče,
ćutke podnositi isti teret,
ali nebiste da padnete u bezdan,
da postanete senka samoga sebe
dok vaša mladost polako razmišlja
da zauvek ode negde drugde.

Ako se požalite, grdiće vas ljudi
i tvrditi da trčite bez glave
za iluzijama iz loše bajke.
a vi ćete se samo nasmejati setno
i reći da ste umorni od čekanja
na neke čudne, daleke ljude.

Svu krivicu ćete uzeti na sebe,
jer ste sami ponizili vreme
u nadi da vreme čekanje prašta
i stoji opčinjeno upornošću vašom.

No, vreme ide, a čovek stari
i ne haje za bivše dane
kad ste se nadali da ste najjači,
da ima nagrade za vaše čekanje.

I sada, odjednom, vaš odraz je tužan.
Još uvek ste stablo, ali ne zadugo.
Svinuste se malo, pa opet, dobro je
što nedadoste da se stablo slomi.

Umor od čekanja, žig je koji peče,
Možda zauvek, možda uz gorčinu
što niste ranije, vi, stari sanjari
shvatili da život i bez vas će teći.

Zato udarnički, u nove pobede
krenite s osmehom i bez osvrtanja,
a ako neko iz prošlosti vaše
shvati da je gotov maraton čekanja,
pozdravite ga glasom predalekim,
I poručite da je prazno mesto
na kome je čekala jedna budala.